Izvor: Politika, 18.Mar.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
OZIDANI KONFLIKTI
Nekada su ograđivali gradove. Danas ograđuju države.
Čovek bi pomislio da je posle nedavnog rušenja zida sa grčke strane poslednjeg podeljenog grada u Evropi, Nikozije, svanula nova zora najavljena ranijim padom najslavnijeg od svih zidova savremene istorije, Berlinskog.
Ukoliko dobre ograde prave dobre susede, onda bi značilo da je svet suočen sa izlivima dobrosusedstva. A nije. Stalno se ograđuje.
Fenomen zidova kao simbola moći – i nemoći – pao mi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je na pamet pošto nisam jednom čuo kako ovde neko besno kaže da bi najbolje bilo kada bi se od kosovskih Albanaca ogradili malterom i ciglom ili armiranim betonom. Visok zid bi, tvrde, najefikasnije zaustavio njihov demografski prodor na srpske teritorije.
Zidovi su stalna pratilja istorije. Veliki zid je na spektakularnom potesu od 6.400 kilometara vekovima štitio Kinu od ratničkih plemena Azije. Rimski imperator Hadrijan je u 2. veku podigao zid u Engleskoj kako bi svoje centurione odvojio od "varvara". Srednjovekovni zidovi opasivali su gradove-države i štitili ih sve dok na scenu nije stupila artiljerija. Odbrambena funkcija zidnih fortifikacija od tada je zamenjena mnoštvom novih zadataka.
Američki predsednik Tomas Džeferson je 1802. sekularizam uveo u praksu frazom "zid razdvajanja države i crkve". Berlinski zid je od 1961. simbolizovao hladni rat i njegove sučeljene ideologije. I danas pamtim Ček-point Čarli u Fridrihštrase, najčuveniji prolaz Gvozdene zavese duž 155 kilometara dugog zida. Kada je srušen 1989, mnogi su se nadali da se svet više neće oziđivati.
Evropa se otad ujedinjuje, ruši granice. Retko podsećanje na stara vremena su žice koje ograđuju španske enklave Seutu i Melilju na marokanskoj obali. Većina novih zidova danas se podiže kako bi se sprečili teroristički napadi ili ilegalna imigracija.
Neko bi morao da kaže šta se oziđuje na spolja, a šta na unutra, ali u nedostatku valjanog odgovora politički i vojni neimari širom sveta ne odustaju od getoizacije koju zidovi donose.
Poslednja zemlja koja je počela da gradi zid, "bezbednosnu ogradu" kako se to eufemistički kaže, je Tajland. Podiže se barijera duž 75 kilometara gotovo nepristupačnog dela granice prema Maleziji. Cilj je da se spreče upadi islamskih "terorista" u južnu tajlandsku provinciju koju mahom naseljavaju muslimani.
Sudeći po onome što se radi po Aziji i ova granica će pre ili kasnije biti pretvorena u zid. Pakistan gradi žičanu barijeru prema Avganistanu dužine 2.250 kilometara. Uzbekistan je takav zid već podigao prema Tadžikistanu.
Indija je, takođe, na putu da bude ograđena, isključujući Himalaje i delove sporne teritorije Kašmira gde je priroda taj posao obavila umesto čoveka. Granica prema Pakistanu pretvorena je u 3.000 kilometara dugu zaprečnu liniju od dva žičana reda visoka tri metra između kojih su minska polja. Još duža barijera, 3.300 kilometara, podiže se prema Bangladešu, mada ne zbog vojnih razloga, već da bi se sprečila ilegalna imigracija.
I dok indijski zidovi imaju za cilj da nepoželjne zadrže napolju, zapreke oko Severne Koreje podignute su da bi Severnokorejci ostali – unutra. Tako je to još od vremena rata 1953. kada je poluostrvo podeljeno, a demilitarizovana zona pretvorena u bedem zaštite juga od komunističke opasnosti severa. Sada ogradu prema severu podiže i Kina, kažu da bi se predupredio talas izbeglica ukoliko padne režim u Pjongjangu.
Ima i primera da zidovi služe odbrani priželjkivanih granica. Kao u Zapadnoj Sahari, koju je Maroko anektirao 1975. da bi je potom na dužini od 2.700 kilometara ogradio od Alžira, odakle su sve do primirja 1991. dolazili gerilci.
Isti je slučaj sa Izraelom koji bi najradije da podigne zid ćutanja oko "zida aparthejda", kako ga zovu Palestinci, jer ova visoka betonska zapreka 12 odsto Palestinaca sa Zapadne obale de fakto odseca od matice, dok 200.000 Palestinaca iz istočnog Jerusalima potpuno odvaja od Zapadne obale.
To nije jedino bliskoistočno odvajanje zidom. Ujedinjeni Emirati podižu barijeru na granici sa Omanom. Kuvajt dograđuje postojeći 215 kilometara dug zid prema Iraku. Saudijska Arabija ulaže 8,5 milijardi dolara da zatvori propulzivnu granicu sa Jemenom, ali prioritet Kraljevine je da visoko tehnološki ogradi 900 kilometara granice sa Irakom.
Na drugom kraju sveta nikako da se zatvori debata povodom predloga da SAD svoju 3.360 kilometara dugu granicu prema Meksiku, takođe, ovako ili onako ozidaju kao preventivu od ilegalaca. Kongres je Džordža V. Buša ovlastio da trećinu granice ogradi žicom, mada predsednik radije eksperimentiše "virtuelnom žicom" – na radost američkih lobija koji žele da očuvaju izvore jevtine "nedokumentovane" radne snage.
Možda paradoksalno, ali i između zidova postoje zidovi koji simbole omraza ili straha ograđuju od zaštitnih znakova nove "aerosol umetnosti", grafita, ili "virtuelnih zidova". U Vašingtonu je jedan takav posvećen žrtvama Vijetnamskog rata. U međuvremenu bi mogao da bude izgrađen još jedan: za 400.000 stradalnika Darfura.
Postoji i Zid tolerancije u Montgomeriju, u državi Alabama, na kome su ispisana imena ljudi koji su se usprotivili rasnoj mržnji, nepravdi i netoleranciji.
U svetu kakav je, ovakvi zidovi su manjina. Probijanje zida na kiparskoj Zelenoj liniji razdvajanja u Ulici Ledra samo je povod da se podseti na nove zidove koji po svetu i dalje niču. I neće brzo biti rušeni.
[objavljeno: ]
