Izvor: Kurir, 04.Nov.2010, 08:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
OTAC I MAJKA SU NAM ŽIVI ZAKOPANI!
KRALJEVO - Stravični huk ledio je krv u žilama! - Mislio sam da se na moju kuću srušio avion. Od jezive buke kuća je drhtala, a onda je tlo pod nogama počelo da šeta - u jednoj rečenici je Slobodan Blagić, jedan od prvih komšija nastradalih Stašića, Natalije i Siniše, juče opisivao kataklizmu koja se u noći između utorka i srede obrušila na Kraljevo i okolinu.
KRALJEVO - Stravični huk ledio je krv u žilama!
- Mislio sam da se na moju kuću srušio avion. >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << Od jezive buke kuća je drhtala, a onda je tlo pod nogama počelo da šeta - u jednoj rečenici je Slobodan Blagić, jedan od prvih komšija nastradalih Stašića, Natalije i Siniše, juče opisivao kataklizmu koja se u noći između utorka i srede obrušila na Kraljevo i okolinu.
Kraljevo je juče vidalo rane posle teške noći, u kojoj u pojedinim gradskim naseljima, i bukvalno, nija ostao čitav krov, čitava kuća. Dvoje ljudi je pod teškom betonskom pločom poginulo na licu mesta, u svom krevetu, još pedesetoro je zbog povreda prebačeno u kraljevački Zdravstveni centar „Studenica“.
- Istrčao sam iz kuće posle prvog udara... U naselju se nije znalo ko kuda trči, ko šta radi... Sećam se samo stravičnog huka koji je dolazio ispod zemlje i vriska iz kuća Stašića... Kosa mi se na glavi podigla... Prepoznao sam glas Sinišinog sina Ivice... Kukao je iz glasa, zapomagao: „Majka i otac su mi živi zatrpani!“ - opisuje Slobodan Blagić prve trenutke noći užasa u dvorištu Stašića.
Kada je Arsen Minuši dotrčao do kuće Stašića - kuće nije bilo!
- Golim rukama smo kopali po ciglama, blokovima, malteru... Kopali i kukali! Našao sam Nataliju u onom mraku. Sedela je na stolici povijene glave. Bila je mrtva. Nismo mogli da pomerimo tešku betonsku ploču, samo smo bespomoćno gledali... Zvali Sinišu, on se nije javljao... Znali smo samo da je i on negde ispod one ploče - priča Arsen.
Nataliju su ispod ruševina izvukli tek dva sata kasnije. Sinišu su iskopali oko pet i petnaest.
- Ležao je na krevetu potrbuške, pokriven jorganom, kao da je zaspao... Preko njega je bila betonska ploča, glava smrskana, smrvljena - kaže Arsen.
Natalijin i Sinišin sin Ivan preživeo je čudom. Koji sekund posle prvog udara Ivan - koji je spavao u prizemlju, dok su njegovi roditelji bili na spratu - uspeo je da se dočepa vrata kuće i iskoči napolje.
- Bio je u šoku. Van sebe. Samo je kukao. Došla je Hitna, dali su mu neke sedative da se smiri. Čovek je u deset sekundi ostao bez oba roditelja - dodaje Arsen.
Arsenov komšija Slobodan Blagić noć između utorka i srede, kaže, pamtiće dok je živ.
- Sećam i zemljotresa u Skoplju, ali nije bilo ovako. Prvo je došao stravičan huk, a onda je zemlja počela da se ugiba pod nogama... Ja idem, a ide i zemlja ispod mene... Znam samo da mi je mrkla svest... Počela su kolena da mi drhte od straha, da klecaju - ispričao nam je Slobodan nekoliko minuta pošto je izjavio saučešće ćerki Stašića.
Jelena Jovanović - Zoran Šaponjić
Beba u kolima
U selu Vitanovac, epicentru zemljotresa, udar se najjače osetio u kući Tomovića, Duške i Radovana.
- Probudio nas je stravičan tutanj... Kuća je prosto igrala, stvari padale oko nas... Proletelo mi je kroz glavu samo da spasavam decu. Zgrabila sam ih i izletela napolje... Zidovi su pucali oko nas, pločice otpadale, s krova su leteli crepovi - opisuje strašne trenutke Dušica.
Ona, muž i troje dece - beba od sedam meseci, od četiri i osam godina - ostatak noći proveli su napolju, u parkiranom automobilu.
Juče oko deset pre podne već su prepokrivali krov kuće.
- Hvala Bogu, ostali smo živi, ostalo će se popraviti - kaže Dušica.
Bili su dobri ljudi, mučenici
- Stašići su pravi mučenici! Dobri, pošteni, vredni, čestiti. Ovde su se skućili pošto su pobegli s Kosova. Siniša je ovu kuću napravio sa svojih deset prstiju. Bio je hemijski tehničar u Kosovskoj Mitrovici, došli su u Kraljevo tražeći malo sreće, zaposlio se u „Magnohromu“, posle je kao tehnološki višak i tu ostao bez posla. Otišao na Zavod za zapošljavanje. Držali su koze, prodavali mleko, da prežive - priča komšija Stašića Slobodan Blagić.
Komšije koje su učestvovale u traženju tela Stašića kao poseban detalj juče su pominjale da je betonska ploča koja je pala na nesrećne supružnike bila debela tek desetak centimetara, napravljena od uskih fert gredica.
- Kuća je bila kao kutija, prilično nove gradnje. Ovaj zemljotres rušio je sve redom, evo, naše kuće su sve gotovo nove, ali i sa njih su padali odžaci, leteli crepovi. Jedino je njihova porušena do temelja - kažu komšije.
Mama, dobro si?
BEOGRAD/KRALJEVO - Ma, ko je ovako rano, nema ni pola osam! Javljam se i ne gledam displej ekrana...
- Halo, da...
I onda... Strašniju rečenicu nisam mogla da čujem, glavni i odgovorni urednik:
- Halo, Jelena, jesi li čula za katastrofu u Kraljevu?
- Ka... kakvu... katastrofu?
- Razorni zemljotres je pogodio Kraljevo!
Na ovo mi se noge odsekoše.
- Mo... molim?!
- Jedan bračni par je poginuo, pedesetoro je povređeno!
Kolena mi klecaju, a ruke odjednom počeše da drhte. Slušam uputstva:
- Ideš na zadatak, brzo!
Prekinula sam vezu, nisam mogla da pričam. U glavi - zuji. Dve reči mi odzvanjaju: mrtvi, povređeni...
Grabim telefon, zovem roditelje da vidim jesu li pretekli noć. Uzalud. Veze u prekidu. Na mobilni se niko ne javlja. Cupkam po kući, nervozno. Pokušavam ponovo. Obuzima me strah. Samo da su živi i zdravi, molim se Bogu. Opet ništa, oglašava se automat: „Mobilni pretplatnik trenutno nije dostupan...“ Grudi mi se stežu, sekunde se vuku. Odjednom čujem telefonsko zvono. Pomislih, dobro je, moji su. Zovu me prijatelji i kumovi iz Kraljeva. Loše vesti. Polupani prozori, popucali zidovi, sve što je moglo da padne, palo je... Srećom, svi su dobro. Još jedan poziv, javljaju se roditelji.
- Mama, dobro ste?
Hvala Bogu, jesu, živi i zdravi. Zid kuće je pukao, Ma, pusti sad zid...
Krećem. Dva sata kasnije sam u Kraljevu. Ulazim u svoje dvorište. Otac i majka idu mi u susret. Grlimo se. Olakšanje.
Slušam prve vesti. Kažu, samo u užem centru grada za nekoliko sati izbrojano je više od stotinu kuća, nečijih domova, koje više nisu za stanovanje. Kuda će taj narod večeras?
Jelena Jovanović
Samo ikone ostale
U kući Anđelke Ostojić, na zidu koji samo što se nije sručio na krevet, nekim čudom ostale su samo ikone svetog Jovana, svetog Nikole i svete Paraskeve.
- Sve je po kući popadalo kad je zatreslo, samo su ikone ostale - kaže Anđelka.
Slično je i u kući Vasilija Miličevića.
- Pogledajte zidove po kući, ništa ni na jednom nije ostalo sem ikone naše krsne slave na jednom zidu i slike mog pokojnog oca - kaže Vasilije.
Arsen Minuši:
Golim rukama smo kopali po ciglama, blokovima, malteru... Siniša je ležao na krevetu potrbuške, pokriven jorganom, kao da je zaspao... Preko njega je bila betonska ploča, glava smrskana, smrvljena...
Zemljotres 5,4 Rihtera
Sve nestalo u sekundi...
U dvorištu Stašića pored ruševina celo popodne sedeli su njihovi sin i ćerka, Ivica i Marica, i primali saučešća rođaka, prijatelja i komšija.
- U jednom danu sam ostala i bez roditelja i bez kuće! Bože, bez svega... Ne mogu da verujem da život može da se promeni u sekundi. Sinoć smo sin i ja s njima razgovarali telefonom, a planirali smo da ih posetimo u petak - priča Marica, koja sa porodicom živi u Gornjem Milanovcu.
Kaže da je njen otac rodom iz Kosovske Mitrovice i da je u potrazi za boljim životom došao u Kraljevo.
- Oženio se mojom majkom, u početku su iznajmljivali kuću. Živeli od jedne plate... Otac je gradio kuću sa svojih deset prstiju. Sad je sve nestalo! Eto, ova šupa pored kuće ostala je čitava, a od kuće ništa! Jedina sreća je to što je moj brat ovu tragediju preživeo - priča Marica.
Ivica od šoka jedva govori.
- Spavao sam u prizemlju i ustao da se spasem. Nisam mogao da pomognem ocu i majci! A planirao sam i da renoviram kuću - kaže Ivica.
J. Jovanović
Zemljotres 5,4 Rihtera
Imao sam najlepšu kuću...
Miodrag Živković iz Šumarica kaže da je imao najlepšu kuću u regionu, dobio je i plaketu za to, a sad je sve to porušeno.
- Pali su odžaci, napukla ploča... Mislio sam da će plafon pasti na mene, prevrnuo sam se, pao s kreveta, u pidžami sam pobegao iz kuće, sreća pa moje unuke nisu bile tu, samo sin i ja - kaže Miodrag.
- Kad su crepovi počeli da igraju po krovu, da zveckaju, padaju, svega mi, sve je izgledalo kao da đavoli igraju po krovu - priča Miodragov komšija iz sela.
U centru grada
Kud ću sad, ne znam
U centru Kraljeva slična slika. Obrad Đorđević (76), crn od muke, kaže, do sinoć je imao kuću, a od juče ujutru, on i baba ne znaju kud će.
- Sreća pa posle prvog udara nismo istrčali napolje baba i ja... Samo da smo glave promolili, izginuli bismo... U naše dvorište pao je zid susedne kuće, eno, krša ima do kolena - priča Obrad.
Zidovi njegove kuće juče su se držali na paučini. U dnevnoj sobi, preko stola palo pola plafona.
- Sećam se da je kuća zaigrala... Televizor je pao preko stola, u krevet mi je doletela velika cigla... Jedva sam dobauljala do vrata - pričala je juče Obradova komšinica Vejda Arslanović.
Smiljana Miličević iz centra Kraljeva zoru je juče dočekala na stolici, u dvorištu.
- U kuću više nemam kud. Popucali zidovi, plafoni, spao krov, kud ću sad, ne znam - kaže prosto.
- Godinama sam stvarao, gradio, održavao kuću, sad više nemam ništa! Hvala Bogu da smo spasli glave - dodaje Vasilije Miličević.
.jpg)
