Izvor: Politika, 29.Okt.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
OSVETA KUŽNIH
Severnokorejski test ponovo potvrđuje da je nuklearno oružje moneta moći, prestiža i kredibiliteta, posebno za zemlje kojima Buš preti Bilo je to 29. januara 2002. kada je, obraćajući se Kongresu u naletu samopouzdanja, američki predsednik nazvao Iran, Irak i Severnu Koreju "osovinom zla", frazom koja je ostavila moćan utisak na psihu njegove nacije.
Godinu dana kasnije, centurioni Džordža V. Buša srušili su režim Sadama Huseina, ali i u tim trenucima trijumfa glasovi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << razuma upozoravali su da je prejaka retorička kovanica bila nepotrebna i da potkopava umerene snage u Iranu.
Što se tiče lidera Severne Koreje – nazvanog u pomenutom govoru "pigmejom" – on je na osnovu oštrine mogao da zaključi da mu samo nuklearno oružje garantuje opstanak pred Amerikom koja je otvoreno promovisala doktrinu promene režima.
Teško da je Buš mogao da zamisli da će utvare "osovine zla" početi tako brzo da ga proganjaju.
Amerikanci su u posedu Iraka, ako se tako može nazvati kontrola bagdadske "Zelene zone", ginu kao nikada do sada pa i predsednik više nije pripravan da nabusito odbaci poređenja sa Vijetnamom. Iran ne pokazuje nameru da odustane od čvrste pozicije u odbrani prava na sopstveni nuklearni program.
Severna Koreja je 9. oktobra obelodanila nuklearnu probu. Svet je bio zaprepašćen. SAD i saveznici su test nazvali "provokacijom" i upozorili da će se uzvratiti oštrim merama. Rusi su kritikovali, a osuda Kine bila je iznenađujuće jaka. Savet bezbednosti izglasao je Severnoj Koreji sankcije.
Ako nuklearna proba većinu diplomatskih posmatrača nije iznenadila – jer je Pjongjang najavljivao "istorijski događaj" – mnogi su zatečeni ustezanjem Vašingtona od vojne akcije, što baš nije karakteristika stanara Bele kuće. Predsednik je odlučio da se osloni na diplomatiju.
Potez je umnogome iznuđen jer se administracija našla u situaciji vezanih ruku. Nemoćna je da dejstvuje jer je većina Amerikanaca jasno dala do znanja da nema apetit za neku novu avanturu.
Obavezuje je i rezolucija Saveta bezbednosti koja je plod kolektivnog pregovaranja i kompromisa sa Rusijom i Kinom. Moskva i Peking kritikuju Pjongjang, ali obe žele da se kriza reši mirnim putem i protive se oštrim kaznenim merama.
Ustezanje ima i svoju potku u realnosti jer SAD same, pa čak i zajedno sa UN, ne mogu da naude Severnoj Koreji a da ne plate cenu koja se ne uklapa u kalkulacije. Zemlja je izolovana i ima odnose sa malo država, što je čini gotovo nedodirljivom na spoljne pritiske. Režim takvom čvrstinom kontroliše narod da u poređenju sa njim staljinistički SSSR izgleda kao vazdušna banja. Vojna intervencija bi značila razaranje Južne Koreje, uz teške žrtve američkih snaga raspoređenih blizu demilitarizovane zone.
Uz takve faktore odvraćanja, Vašington i nema drugu opciju od diplomatske, posebno u vreme kada demokrate smatraju da je administracija barem delimično doprinela ovakvom razvoju događaja.
Što je umnogome tačno, pa Buš mora da žanje ono što je sejao. Dejvid Ojbrajt, bivši nuklearni inspektor UN, ističe da Severna Koreja nije tražila zaoštravanje, već "uzvraća iz ćoška" u koji su je saterali Amerikanci.
Bivši sekretar za odbranu Vilijem Peri u "Vašington postu" zaključuje da korejski nuklearni test pokazuje "totalni neuspeh politike Bušove administracije prema toj zemlji tokom gotovo šest godina".
Kritičan je i bivši predsednik Džimi Karter, koji je uz odobrenje predsednika Bila Klintona u Pjongjang putovao 1994. kako bi ispregovarao sporazum po kome Severna Koreja obustavlja svoj nuklearni program u Jongbjonu i dopušta inspektorima Međunarodne agencije za atomsku energiju da se vrate.
Tako je korejski test, priznaju i američki komentatori, dodatno oštetio kredibilitet administracije ozbiljno načet zbivanjima u Iraku i Avganistanu. Proba će imati svoje reperkusije na domaću politiku uoči novembarskih izbora za Kongres, bez obzira na to što Buš pokušava da čitavu aferu ubaci u kontekst debate oko rata protiv terorizma.
Eksplozija iz "zemlje jutarnje tišine" širi radijaciju i dalje od Ovalne sobe. Nuklearna proba Severne Koreje definitivno doprinosi ne samo regionalnoj, već i globalnoj neizvesnosti i nestabilnosti. I otvara različite dileme.
Jedan od ključnih zaključaka tiče se neuspeha američke politike pretnji i pritisaka. Recimo, Pakistan. Država nestabilnih diktatura koja prodaje svoju nuklearnu tehnologiju i krije razne teroriste. Da se Islamabad povinovao pritiscima, Indija bi ostala jedina nuklearna sila na potkontinentu. Ovako, zaključak se nameće, ne samo da je ostvaren regionalni balans, već je Buš kasnije prigrlio Pakistan.
Otuda pitanje: da li Amerika svojom politikom ohrabruje zemlje poput Severne Koreje i Irana? Da li je neuspeh Zapada da spreči uključivanje Pakistana i Indije u atomski klub otvorio vrata opasnim presedanima? Ko su dobri, a ko loši "atomski momci"?
Priče o "osovini zla" i stalni zahtevi za promenu režima mora da su – posle svega što se dogodilo u Iraku – nagnali severnokorejskog vođu Kim Džong Ila da ubrza nuklearni program. Logično bi bilo da tako razmišlja i iranski predsednik Mahmud Ahmadinežad.
Pakistan juče, Severna Koreja danas, Iran sutra. Dokazi neuspeha politike pretnji. Potvrda deficita kolektivne bezbednosti. A kada nema kolektivne, svaka država oslanja se na sopstvenu bezbednost.
Severnokorejski test ponovo potvrđuje da je nuklearno oružje moneta moći, prestiža i kredibiliteta, posebno za zemlje kojima Buš preti. Zato Pjongjang i Teheran na sopstvenu bezbednost gledaju kroz nuklearnu prizmu.
Što se Amerike i njene globalne politike tiče – tipičan bumerang efekat. Možda bi korejski test mogao da doprinese da Bušova administracija shvati da svojom unilateralnom politikom, ignorisanjem ili zaobilaženjem međunarodnih institucija i osloncem na vojna rešenja stvara nove centre nestabilnosti i pretnji svetskom miru. Možda, mada je to manje verovatno.
Korejska proba pokazuje i neefikasnost Sporazuma o neširenju nuklearnog naoružanja iz 1970. – pre svega zato što nuklearna petorka, a to je ona ista stalna petorka Saveta bezbednosti, odbija da poštuje drugi stub ovog sporazuma koji se tiče razoružanja.
Zato bi Međunarodna agencija iz Beča morala da preispita svoju ulogu i da bolje balansira pristup pitanju nuklearne proliferacije. SAD i Rusija su, istina, smanjile broj nuklearnih glava koje poseduju, ali su razvile novu generaciju razornih oružja.
Uspeh ili neuspeh sankcija UN prema Severnoj Koreji imaće snažan odjek ne samo na političare u Teheranu, već i u svim zemljama sa nuklearnim ambicijama. Primena sankcija nosi rizike koji prete lomljivoj koaliciji Amerike sa Rusijom i Kinom. Najviše će zavisiti od ponašanja najvećeg ekonomskog partnera Severne Koreje – Kine. Peking ne bi da se povuče oroz u njegovom susedstvu. Drži se stava da "kažnjavanje nije cilj" i poziva na uzdržavanje od "provokativnih koraka".
Jedan od tih koraka, direktna posledica nuklearne probe, biće jačanje veza između SAD i Japana. Novi premijer Šinzo Abe biće ohrabren da nastavi sa planom promene pacifističke ustavne klauzule i jačanjem vojnih kapaciteta Japana. Kini, kao strateškom rivalu Amerike 21. veka, to se svakako neće dopasti.
Nuklearna proba Severne Koreje, izvedena možda mini-nuklearnim oružjem, po svemu sudeći imaće megaefekte. Da li svet zaista želi da nuklearno naoružana Severna Koreja bude do kraja pritisnuta uza zid – što je često povod sasvim iracionalnih poteza onih koji se proglase za kužne? I čija je to greška?
Boško Jakšić
[objavljeno: ]
