Izvor: SrbijaDanas.com, 02.Maj.2020, 22:40

"OSEĆAM SE KAO CAR SELASIJE I TITO": Žika je JEDINI GOST u Sijarinskoj Banji (VIDEO)

On je u ovu banju došao pre početka epidemije i imao u planu da se vrati svojoj porodici u Švajcarskoj, ali ga je zatvaranje granica sprečilo u tome.

Posle više od 21 godine hotel "Gejzer" u Sijarinskoj Banji, 52 kilometara od Leskovca, danas ima samo jednog gosta, osamdesettrogodišnjeg Živojina Perovanovića iz Švajcarske, koga je pandemija virusa korona zadesila baš u ovom lečilištu, na šta on gleda kao na blagoslov.

- Osećam se kao car Selasije i kao >> Pročitaj celu vest na sajtu SrbijaDanas.com << Tito jer imam svog ličnog kuvara, lekara, sobaricu, najbolju sobu u hotelu … Svi oni sada na posao dolaze samo zbog mene. Moje carstvo je čitava Banja - reči su kojima Živojin opisuje kako se oseća kao jedini gost u hotelu od 119 soba.

Mogao je, kaže, da se snađe i otputuje do svog stana u Beogradu, a potom i sa sinom do Švajcarske, ali s obzirom na svoje godine, znao je šta ga tamo čeka.

- Ja imam toliko godina da bih mogao šest virusa da uzmem. Bolje što sam ostao ovde, tamo bih možda krepao odavno, a da sam otišao u Beograd bio bih kao zatvorenik, ne bih mogao ni da šetam. Ovde posle obroka šetam po terasi i hodnicima hotela, udišem svež vazduh, a osoblje me čuva kao cara, u stvari oni su prema meni bili i pre ovoga dobri, zato što je karakteristika ovih ljudi ovde je da su dobri - priča Perovanović.

Društvo mu pravi osoblje hotela. Sa momcima iz obezbeđenja igra karte, sa recepcionerima razgovara, obilaze ga medicinske sestre i direktor, kuvarice svako jutro pitaju šta želi da doručkuje i ruča, a večeru svake noći na terasi deli sa svojim novim prijateljima, golubovima.

- Deci sam rekao da ne brinu .Ako umrem, saznaće. Ali ja ovde neću da umrem jer živim kao car - priča Žika s osmehom.

Nikada se, ističe, nije brinuo da će se u ovom hotelu zaraziti, a kada sluša vesti o epidemiološkoj situaciji u Srbiji, sve mu to deluje kao da je milion kilometara daleko.

- Ne osećam strah od virusa, uplašio sam se samo da mi ne poraste stomak jer samo jedem i ne radim ništa, fali mi samo šetnja i naravno deca - priča Žika.

Ipak, priznaje da kada se dan završi a on praznim hodnicima ode do svoje sobe, sve nekako deluje sablasno i mračno, i iako je sve njemu podređeno, nedostaju mu ljudi.

- Ružno je kada se nakašljem, a ceo treći sprat zvoni , prazno. Ali brzo će sve ovo proći, a ja ću biti tu da sačekam goste da se ponovo družimo - poručuje Živojin.

Nastavak na SrbijaDanas.com...