Izvor: Medijski istraživački centar, 22.Nov.2012, 20:30   (ažurirano 02.Apr.2020.)

OŠ Desanka Maksimović – dobar primer inkluzivnog obrazovanja

Oš Desanka Maksimović iz Čokota postala jedna od od 9 škola u Srbiji sa epitetom model škola u razvoju inkluzivnog obrazovanja. U ovoj školi se mnogo radi i što je najvažnije postižu se uspesi, a iskustva se prenose i na škole po celoj Srbiji.
Izvor City radio
Mnogo je onih koji smatraju da je pojam “inkluzija” pomodna novotarija, koju su u savremenu retoriku uveli predstavnici organizacija civilnog društva. Činjenice kažu drugačije. Sa tim terminom se susrećemo >> Pročitaj celu vest na sajtu Medijski istraživački centar << više od pola veka, otkada je aktivan i inkluzivni pokret. Afirmacija, zagovaranje prava na obrazovanje za sve, definisano je još davne ’48. u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima, a zatim je, četrdesetak godina kasnije, potvrđeno kroz Konvenciju o pravima deteta.
Sam kraj 19. veka, medjutim, dao je inkluziji mnogo univerzalniju dimenziju – od pokreta za afirmaciju prava na obrazovanje isključenih grupa prerasla je u jednu mnogo širu viziju.

Inkluzija je zapravo odgovor na sve veću isključenost velikog broja osoba od učešća u ekonomskom, socijalnom, političkom i kulturnom životu društva čiji su sastavni deo. Paralelno sa tim, inkluzija je i dalje snažan pokret koji na razne načine teži da postigne kvalitetno, otvoreno i pravično obrazovanje – po meri svakog čoveka. Jer to je pravo svakog od nas.
A dokle smo mi, kao društvo stigli u tom smislu, pitanje je na koje tražimo odgovor i to pre svega od onih čiji je glas po pravilu, godinama bio najtiši. Nastavak serijala „Pravo na pravo“ City radija posvećen je upravo njima.
Poslednjih nekoliko godina se i kod nas mnogo govori o inkluziji. Kad kažemo inkluzija, većina pomisli na decu sa posebnim potrebama u redovnim školama. Ako se pogleda šire – inkluzija se odnosi na socijalni model u kojem jedno društvo živi i na stepen prihvatanja različitosti u tom društvu. I to se ne odnosi samo na decu i odrasle sa posebnim potrebama ili sa određenim stepenom invaliditeta.
Inkluzija je suštinski priča o prihvatanju svega što nije prosečno, uobičajeno, standardizovano. Inkluzija se oslanja na princip poštovanja različitosti i na verovanje da različitost obogaćuje svet u kojem živimo. A inkluzivno obrazovanje je pokušaj da se svoj deci obezbedi kvalitetno obrazovanje.
OŠ Desanka Maksimović u Čokotu kod Niša – model škola za inkluzivno obrazovanje 
Razvojni put škole, koja je postala jedna od od 9 škola u Srbiji sa epitetom model škola u razvoju inluzivnog obrazovanja, na ovom polju je jako dug. Počeli su još 2005-e godine i to uz saradnju sa Fondom za otvoreno društvo.

„Grupa senzibilisanih, kreativnih i posvećenih nastavnika i učitelja plasirala je prethodna iskustva koja je imala u radu i napravili smo mrežu sa školama iz 10 gradova u Srbiji. Mi smo u Nišu bili jedna od 5-6 škola koja je imala svoje predstavnike. Mreža je tada funkcionisala tako da svim ljudima koji su imali teškoće, probleme i pitanja može da pruži neke odgovore i da usmeri. Produkt rada te mreže je „Priručnik u razvijanju inkluzivnog obrazovanja“,  gde su publikovani pozitivna praksa i primeri. To je bio naš veliki početak. Projekat se zvao „Inkluzija od politike ka praksi“, kaže direktorka škole Ljiljana Tošić Radovanović.
Među 40 prvih škola u Srbiji OŠ Desanka Maksimović 2002-e godine ušla je u projekat razvojnog planiranja. Zahvaljujući svojim kapacitetima i Aktivu za razvojno planiranje napisali su projekte „Škola za sve“ i nastavak tog projekta „Škola za sve 2“.

Aplicirali su kod Fonda za otvoreno društvo i dobili grantove koji su u to vreme bili dovoljni da mogu da plate obuke za nastavnike, da još više ojačaju kompetencije u razvoju ovih važnih stvari i da nabave asestivnu tehnologiju koja je pomoć u radu. Još onda 2006-7. godine, nabavili su obrazovne softvere koji pomažu deci u savladavanju čitanja, pisanja i računanja.
To su didaktički obrazovni softveri, neki za računar, neki su didaktičke igre i najviše para otišlo je na obuku nastavnog kadra.
2009-e godine Srbija zajedno sa ostalim državama Evrope počela da usaglašava jedan priručnik koji je trebalo da meri inkluzivnost rada škole i on se zvao Indeks inkluzije. Oš Desanka Maksimović je radila na tome zajedno sa Zavodom za vrednovanje kvaliteta. Ministarstvo prosvete zajedno sa Ministarstvom zdravlja i socijalne politike ulazi u projekat koji je imao zadatak da unapredi usluge na lokalnom nivou. Svako od ovih ministarstava je imalo zadatak u svom polju delovanja.
„Trebalo je naći škole koje imaju volju, kapacitet i kvalitet da mogu da budu nosioci. To su tzv. „piloti “, objašnjava Ljiljana Tošić Radovanović.

Kriterijumi su bili da je kadar posvećen, dobro edukovan, da je visoko profesionalan i kolektiv ove škole prepoznat je kao neko ko bi to mogao da radi.
Bilo je 9 škola u Srbiji sa različitim zadacima, a njihov zadatak je bio da probaju sve moguće modele i načine da uključe roditelje dece sa teškoćama, u kvalitetni život i rad škole. Kolektiv je u svemu uspeo i dobili su status model škole na koju su izuzetno ponosni i uspešno ga nose već 2 godine uz brojne posete kolega iz drugih škola, i tako već 7 godina žive inkluziju!
Nastavnik jedan od ključnih aktera procesa
Nastavnik je ključni akter ovog procesa i bitno utiče na kvalitet uključivanja dece sa teškoćama u razvoju u redovne osnovne škole. Polazeći od toga da su pozitivni stavovi nastavnika prema deci sa teškoćama u razvoju neophodan uslov za realizaciju inkluzivnog obrazovanja, porazgovarali smo i sa nastavnicima u ovoj školi.
Marija Đurović, profesor srpskog jezika, koja je u nastavi  12 godina, kaže da se posebni i prilagođeni programi prave, kako za decu koja imaju smetnje u razvoju, tako i za decu koja su posebno talentovana, te posao nastavnika nije nimalo lak, a uloga nastavnika veoma je važna.

„U nastavi, na časovima, srećemo se sa vrlo raznorodnim grupama. U jednom odeljenju, npr. imamo učenike koji rade po nacionalnom programu, učenike koji rade po prilagođenom programu i učenike koji rade po modifikovanom programu. Kada se to kaže, deluje haotično, međutim, nastava protiče bez problema. Jeste da je ovakav način rada veoma zahtevan i jeste da se svi ovi zahtevi moraju prilagoditi datom trenutku i da mora jedan čas da ima normalan tok kakav se, da tako kažem, od strane javnosti očekuje, a to je da se usvajaju određena znanja, veštine i vrednosti. Smisao inkluzije i jeste da svako usvaja znanja, veštine i vrednosti, tempom koji njemu odgovara i tempom kojim on može da odgovori tim zahtevima“, kaže profesorka Marija Đurović.
A najveći smisao inkluzije je integracija, da nema izdvajanja, nema razlike, nema razlike u onom negativnom smislu, nema odbacivanja, nego smo svi ovde zajedno, a svako za sebe, različiti kao jedinke, a jednaki kao ljudi, i jednaki u svojim ljudskim pravima, zaključuje profesorka Đurović.
Gotovo u svemu sa svojom koleginicom saglasna je Jelena Vasić koja predaje matematiku. Ima 10-ogodišnje iskustvo, a u OŠ Desanka Maksimović je već 5 godina.

„Moje iskustvo sa inkluzijom, što se tiče nastavnog procesa, zaista je u redu, rezultati su pozitivni. Deca koja rade po programu koji je ili prilagođen ili izmenjen, zavisi od potreba samog deteta, naravno uz prateću dokumentaciju može lepo da se uklopi u redovnu nastavu. Deci se zadaju specijalni zadaci, a ostala deca to lepo prate i pomažu svojim drugarima, proveravaju šta su uradili. Ja predajem matematiku. Tako da je jako bitno to što radimo, jer ih osposobljavamo za svakodnevni život i gledamo da taj deo programa koji biramo za njih bude primenljiv što više u svakodnevnom životu, kako bi oni mogli kasnije samostalno da obavljaju svakodnevne funkcije i da se bave nekom profesijom prema njihovim sposobnostima“, priča nam Jelena Vasić.
Nastava je koncipirana kao aktivna nastava – rad po radionicama doprinosi da se svi učenici aktivno uključe u proces učenja. U odeljenju vlada pozitivna atmosfera, zajedno su od prvog razreda, već se dobro poznaju i pomažu jedni drugima, iskustvo je profesorice Jelene Vasić.
Veoma važna uloga roditelja
Uloga roditelja je veoma važna, jer je roditelj taj koji prihvata ili ne da dete uči po posebnom programu. Školski psiholog, Aleksandar Radovanović, kaže da je zadovoljan saradnjom sa roditeljima i da iako je ranije i bilo negativnog stava pojedinih roditelja situacija se sa godinama promenila.



„Roditelj je jedan od glavnih aktera uključivanja deteta u proces inkluzije. Mi do sada nismo imali neka negativna iskustva. Procedura je da roditelj mora da da saglasnost, ne samo na to da mu dete uči po prilagođenom ili modifikovanom programu, već daje saglasnost i na sam plan, na IOP, odnosno individualni obrazovni plan koji se napravi za dete. Bilo je roditelja koji su odbijali. Nisu želeli da im dete radi po nekom programu koji nije standardni, ali većina roditelja, a zaista ih ima mnogo, dobro su prihvatili i brzo su mogli da iskuse i vide rezultate. U principu, roditelji u našoj školi prihvataju inkluzivni program sa nekoliko izuzetaka, mada bilo je i roditelja koji u početku nisu prihvatili, a onda su shvatili da je to bolje za njihovo dete i uključili su se u taj proces“, objašnjava psiholog Aleksandar Radovanović.


Roditelj učestvuje aktivno u radu i sastavljanju pedagoškog profila deteta i daje svoju saglasnost za rad po određenom programu, a onda saradnja sa roditeljima traje intenzivno tokom školske godne.
Više puta smo istakli da je saradnja svih aktera u ovom procesu – nastavnika, stručnjaka i roditelja neophodna za uspešno obrazovanje deteta. A da bi se do uspeha došlo neophodno je da se zna kako treba raditi, zato su nastavnici i stručni kadar ove škole stalno na seminarima i raznim edukacijama i to konstantno od 2000- e godine. Oni pohađaju seminare i obrazuju se za rad sa decom koja uče po posebnim ili prilagođenim obrazovnim programima.
Psiholog škole, Dragana Lepović Stefanović, kaže da je nastavni kadar škole prošao seminare u oblasti aktivnog učenja, učionica dobre volje, seminare oko izrade testova, za pravljenje IOP-a, i rad sa decom.
„Kako smo dobijali projekte iz oblasti inkluzije novac smo koristili za edukaciju svih naših nastavnika. Ta edukacija se nastavlja i u Nišu, ali i u drugim gradovima. Rezultat toga je da mi danas radimo ovako kako radimo i postanemo model škola, odnosno jedna od 5 najinkluzivnijih škola u Srbiji“, kaže Dragana Lepović Stefanović.

Sve češće nastavnici drugih škola iz cele Srbije dolaze da prate nastavu i prisustvuju časovima u Oš Desanka Maksimović, zarad lične edukacije, a takođe ovde stiču značajna iskustva i u pravljenju programa po IOP-u za svako dete. Ponekad se dogodi da oni koji posećuju časove uopšte ne primete razliku, jer su sva deca istovremeno uključena u rad. Kolektiv prenosi svoja iskustva u radu sa decom i roditeljima, pravljenju IOP-a i daje svu podršku kolegama iz drugih sredina, priča nam školski psiholog.
U školi postoji i inkluzivni kutak na koji su nastavnici ove škole takođe veoma ponosni. On je mali, ali sadrži bogat materijal za koji mnogo škola i ne zna. Sav taj materijal i nastavna sredstva koriste se u nastavi, ali su i nastavnici autori nekih novih materijala.

„U jednom od projekata naš cilj bio je saradnja sa roditeljima, a da bi tim roditeljima bilo prijatnije kod nas u školi, organizovali smo i radionice za njih kao što su radionice za pletenje i heklanje, imali smo izlete sa njima, imamo redovno sportske aktivnosti. Roditelji su u nama prepoznali prijatelje i saradnike, nekog ko hoće i može da ih razume“, ispričala nam je Dragana Lepović Stefanović.
Aleksandra Arsić bila je učenica OŠ Desanka Maksimović, upravo je završila osmi razred. O tome kako je teklo njeno obrazovanje, kako su se ona i njena mama Sunčica izborile za njen odličan uspeh uprkos veoma velikim zdravstvenim problemima i o tome kako je šva škola postala njihov drugi dom bavićemo se u posebnoj priči našeg serijala.
Serijal realizujemo uz podršku Fondacije za otvoreno društvo Srbija.

Nastavak na Medijski istraživački centar...