Izvor: Politika, 24.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ORIJENT EKSPRES
Ne vidim zašto bi general Mladić u bekstvu danas na ovu zemlju uticao više od generalisimusa Franka pre smrti u demokratiji. Evropskoj zajednici Franko nije smetao da prihvati Španiju. Srbima je Mladić nepremostiva prepreka Pošto je Evropska unija, po sve raširenijem mišljenju svojih stanovnika, zagušena novim demokratijama koje prete opštem prosperitetu, vozovi za Brisel se otkazuju iako su čekaonice pune putnika kandidata.
Skretničari EU uporno ubeđuju da signalizacija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pokazuje zeleno, ali zaustavni znaci suspenzija, zamrzavanja i odlaganja pregovora o članstvu liče na crveno svetlo – simbol moguće strateške greške sa dalekosežnim posledicama i po Uniju i po one koji drežde u evropskom predvorju.
Mislim na Tursku, pogledujem na Srbiju.
Poslednji samit EU suspendovao je pregovore o članstvu Turske u više ključnih oblasti zato što odbija da kiparskim Grcima otvori svoje luke i aerodrome. Srbija je u sličnoj poziciji dok godoovski čeka na dobrovoljnu predaju Ratka Mladića.
Unija je nepopustljiva. Aut Caesar, aut nihil.
Zašto se odustaje od pregovora kada bi Unija sa Turskom zaista bila globalna sila, a Srbija bi joj dodala balkansku dimenziju – ako je verovati funkcionerima EU koji nam pripisuju atribute regionalnog stožera?
Unija ne pokazuje te ambicije. Tursku nominalno kažnjava zbog Kipra, iako je svakome od Pariza do Berlina jasno da misle da je Turska suviše velika, suviše siromašna i suviše islamska da bi bila dobrodošla. Što se nas tiče, biće da nas još treba držati na ledu.
Sve teže pada jer su i Turska i Srbija poprišta gotovo revolucionarnih promena. Otvorenije su i demokratskije u poređenju sa vremenima vojnih ili civilnih diktatura. Uostalom, perspektiva članstva bila je gorivo njihove reformske motoristike. Šta sada, uz neizvesnu budućnost? Kako, kada se krene pa stane?
EU potvrđuje da su Turska i Srbija solidno napredovale u tehničkim pripremama za članstvo. Prva uspešnije od druge, mada je sve to od slabe koristi dok Brisel – makar i na mala vrata – ubacuje političke kriterijume. Najveći deo posla jeste tehničke prirode, ali EU je ipak politički projekt. Što za Ankaru i Beograd nije novost.
Elite obe zemlje veruju u ogromne prednosti članstva. Politički, EU podrazumeva demokratiju. Ekonomski, kandidati računaju na pomoć koja bi stigla i na tržište koje se otvara. Postoji i psihološka dimenzija. Članstvo se, ispravno ili ne, tumači odličjem savremenosti i progresa.
Radi se i o svojevrsnom bekstvu od prošlosti. I zemlje osnivači Evropske zajednice za ugalj i čelik – embriona današnje EU – ostavile su iza sebe razaranja Drugog rata. Španija i Portugalija desničarske diktature. Mnoge države koje su ušle 2004. tek što su okrenule leđa komunizmu.
Turska bi da uključivanjem u EU ojača ugroženo Ataturkovo sekularno nasleđe i promoviše svoje evropske korene. Tamošnji reformisti bi da njihova zemlja prestane da bude ekskluzivno vlasništvo orijentalista. Srbija pogleduje ka EU kako bi se otarasila legata razornih balkanskih ratova. Upinje se da popravi imidž "loših momaka".
Dobro je oslobađati se zala prošlosti, baš kao što je Unija omogućila svojim članicama. Ali, ako su ratovi i diktature potiskivani zarad demokratije, tolerancije i prosperiteta, zašto se onda novim kandidatima ne omogući da i oni – u pravom društvu – što pre raskrste sa avetima minulih vremena?
To, izgleda, ne ide lako. Turci se podsećaju na masakr nad Jermenima 1915, na Kurde, na "ubistva žena iz časti", na Kipar. Srbima se, takođe kolektivno, spočitava progon kosmetskih Albanaca i neispunjavanje nasleđenih obaveza prema Hagu.
Nekome se liste čine legitimnim, nekome ne, ali one u oba slučaja stvaraju portret koji je svakako manji od aktuelnog rama. Predstave su crno-bele. I uglavnom loše. Pristup etničkim i drugim pitanjima identiteta mahom je fiksiran, iako se dokazano radi o procesima pozitivnih promena.
EU tvrdi da su vrata i dalje odškrinuta. Nudi surogate i polovična rešenja. Turskoj "privilegovano partnerstvo" ili neku drugu formu statusa druge klase. Srbiji se stalno ponavlja da, ali...
Ispostavlja se da jedan problem, koliko god bio važan, može da zamrači sve perspektive članstva u EU i da potisne u zasenak sve reforme. Ne vidim zašto bi general Mladić u bekstvu danas na ovu zemlju uticao više od generalisimusa Franka pre smrti u demokratiji. Evropskoj zajednici Franko nije smetao da prihvati Španiju. Srbima je Mladić nepremostiva prepreka.
Uveren sam da su preterana odlaganja ne samo destimulativna, već lako mogu da se pokažu kao istorijska greška, bumerang efekat koji će antievropske snage znati da koriste. U Turskoj je to snaženje islamskog fundamentalizma, u Srbiji lumpennacionalizma.
Mogu da razumem da je Unija postala prezasićen rastvor. Žitelji procenjuju da im je prosperitet ugrožen. Traže institucionalnu stabilizaciju. Politika svakako mora da vodi računa o životnim interesima onih koje zastupa, ali poželjno je da ima i šire vizije. Zašto se onda pred vozove iz Istanbula i Beograda postavljaju rampe?
"Sigurno je da proces proširenja neće biti brzi voz, više nalik 'Orijent ekspresu', vozu kome je potrebno vreme i kojem su kvalitet usluga i komfor važniji od brzine", poručio je komesar za proširenje Oli Ren predstavljajući nedavno koncept "prijemnog kapaciteta" Unije.
Tu smo, znači. U egzotičnom "Orijent ekspresu". Pa da čekamo da nas neka Agata Kristi ubaci u Evropu. Bez obzira na svu opravdanost zahteva oko Kipra ili generala begunca, bez obzira na sve turske greške i srpske neodlučnosti, bez obzira na ono što nije učinjeno, a trebalo je da se učini – čini mi se da stalna odlaganja nisu u interesu EU, ponajmanje Turske i Srbije.
Uz sve uvažavanje da smo mi sebi najpreči, rekao bih da bi u slučaju Turske greška bila ozbiljnija, opasnija i dalekosežnija. Bio bi to poklon na srebrnoj tacni generalima koji bi članstvom u EU izgubili tradicionalnu moć. I još više muslimanskim radikalima koji su oduvek bili protiv evropskog karaktera Turske.
EU rizikuje da raspiruje fundamentalizam po uzoru na Džordža V. Buša koji rat protiv terorizma poredi sa "krstaškim pohodom". Ukoliko u Uniji nema mesta za najdemokratskiju i najsekularniju islamsku zemlju na svetu, zaključak je da nema evropske perspektive suživotu hrišćanstva i islama. Što bi trebalo da je poslednja stvar koju Evropa želi.
Odlaganje, zamrzavanje, suspenzija – zovite to kako hoćete – ali krajnji rezultat je isti: poverenje javnosti u EU znatno se uzdrmava. U Turskoj ispitivanja javnog mnjenja kažu da se posle odluke o prekidu pregovora to poverenje sa 65 odsto srozalo na 35 procenata i da je ljudima već dozlogrdilo stalno menjanje kriterijuma i postavljanje novih zahteva.
Ne znam kako se to raspoloženje ovde kvantifikuje. Takvih istraživanja nema, ili se ne publikuju, pa smo prepušteni političarima i diplomatama koji nas teše raspirujući optimizam. Nespremni su, ili nedovoljno hrabri, da Evropi kažu koliko je to iscrpljujuće i loše. Da ne grešim dušu, možda i predoče, ali onda bi mogli da nas obaveste. Podigli bi i sopstveno i dostojanstvo zemlje.
Moguće je da ni Turci ni mi nismo idealni kandidati. Ali, što nas Evropa bude duže držala na kratkom štapu, splašnjavaće reformski entuzijazam a jačaće promotori ideja koje ne pripadaju evropskom korpusu vrednosti. To dopustiti, bila bi strateška greška, potez u kome je teško prepoznati podršku. Više bi ličilo na sebičnost.
Boško Jakšić
[objavljeno: ]
