Izvor: Politika, 02.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
OLIVER NJEGO
Vojsku sam služio u protivoklopnoj jedinici u Kasarni "4. jul" na Voždovcu. Brzo su me svi zavoleli, počeo sam da pevam, ali sam bio i primeran vojnik. Imam lepe uspomene na period vojske. Otac mi je bio vojno lice, pukovnik, pilot, tako da je to za mene bila velika čast i zadovoljstvo. Stekao sam poseban odnos prema životu, disciplini, prema prijateljima. Jednu neverovatnu snagu, istrajnost, izdržljivost. Taj vojnički duh, tradicija, bila je izuzetno izražena u porodici. Pre svega, pradedovska, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u balkanskim i Prvom svetskom ratu, dok je pola očeve familije streljano u Jasenovcu.
Ilija Nešković Nešovanlija, učesnik balkanskog i Prvog svetskog rata, deda po majci, u belim rukavicama nosio je srce Arčibalda Rajsa da mu se sahrani na Kajmakčalanu, a telo počiva na Topčiderskom groblju. Patriotski stav i zdravost oduvek je postojala, tako da sam časno otišao u vojsku, kada je trajala dvanaest meseci.
Današnju vojsku posmatram sa dozom prezira, može se čak reći podrugljivo. Smejem se tim istetoviranim, okićenim momcima koji sa minđušama više liče na devojke. U prvi plan se ističe pitanje profesionalizacije vojske. Slažem se da ona treba da postoji, ali šta to znači. Je l' ranijih pedeset hiljada starešina i oficira nije bilo profesionalno?
Nažalost, došlo je do potpune erozije vojničkog kadra i morala. Ostaje nam jedino da licitiramo dokle će taj sunovrat da traje, a bojim se da upadamo u sve mračniji i dublji tunel. Kao da zaboravljamo da smo jaki onoliko koliko smo svesni, uvereni u svoju snagu.
Dva američka aviona, prethodne nedelje, sletela su na batajnički aerodrom. Dirnuo me je cinizam jednog od njih. Gađali smo vas, mrtav hladan poruči hrabri bombarder sa neba, ali to više ne važi. Kako to da shvatimo, da li da podvedemo pod čin otvorenog ruganja? Barem da se ne hvale svojim zlodelima.
Ne znam dokle će trajati srozavanje srpskog, patriotskog duha. Očajan sam što se uništava, namerno zatire, iskrivljava pamćenje kroz sve segmente nacionalne svesti, a to važi i za vojsku. Da li će u budućnosti ona uspeti da se odupre svim tim pritiscima, ultimatumima. Koju će poziciju sebi izgraditi, da li će uopšte postojati i u kom obliku., ostaje da se vidi.
Osakaćenom nacionalnom pamćenju uostalom i nije potrebna vojska. Strepim od podmuklih, nekih smutljivih, opasno tendencioznih namera onih kojima je jedini cilj da unište duh ovog naroda i njegovu vojničku snagu i veličinu. A, onda ćemo početi sve više da ličimo na putujuće lutkarsko pozorište. Imaćemo lepe klovnove bez ikakvog značajnijeg dejstva.
U najnovijem dokumentarnom filmu Zdravka Šotre "Gde cveta limun žut", ima autentičnih sekvenci o prelasku srpske vojske na Krf. Kada vidite tog srpskog vojnika, ljudinu, više gladnog nego sitog, promrzlog nego obuvenog, možemo da ostanemo jedino emotivno zarozani i naježeni. Interesantno da na projekciji filma nisu viđeni političari. Da li to može da znači da one koji oblikuju nacionalno mišljenje ne interesuje istorija, makar bliža, ovog naroda. Ili smo došli do tačke kada lični egoizam odnosi primat nad svim.
[objavljeno: ]
