Izvor: Kurir, 18.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
OKLEVETANI
Laži u izveštaju američke nevladine organizacije MDRI kap u moru nesreće sa kojom se svakodnevno suočavaju lekari i pacijenti neuropsihijatrijske bolnice u Kovinu
KOVIN - Po dogovoru parkiramo kola u krugu neuropsihijatrije u Kovinu. Tuđa briga o našim građanima opet je donela neprilike Srbiji.
Pacijent iz otvorenog odeljenja prilazi kolima. Zagleda u gume, pa će šoferu Nikoli:
- Je li ovo unutra vazduh?
- Jeste.
- To može da >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << se probuši.
- Može.
- I onda ne mogu kola da idu. Sad ću ja da to popravim.
- Kako da popraviš?
- Tu, u gumu, treba da se stavi stiropor, pa kad se probuši, onda kola opet mogu da idu. Odoh ja da donesem čekić i stiropor. Čekaj me ti tu.
Nikola ostaje u kolima, a fotoreporter i ja kod direktora SNPB „Kovin“, dr sci.med. Milana Milića.
- U ovoj bolnici ima 35 lekara, od toga 20 psihijatara i neurologa, 187 sestara,12 sa višom školom.Trenutno imamo oko 600 pacijenata i nedostaje nam minimum 10 lekara i 20 sestara. Rušimo dva paviljona, inače smo imali 800-850 pacijenata. Podići će jedan novi. Imamo mnogo dobru ishranu, evo, pogledajte jelovnik. Ne fali nam ni voća ni kolača. Supa, boranija sa svinjskim mesom, puding, pa onda musaka od krompira, salata, pileće meso dinstano sa crnim lukom, dinstani kupus sa alevom paprikom...
Najveći deo pacijenata boluje od hronične psihoze, psihogerijatrija, alkoholizam, neuralgije i neuroze i granična stanja.
Taj izveštaj je, u najmanju ruku, preteran, netačan i proizvoljan. Pričati da je smrtnost 26 odsto potpuno je netačno. Smrtnost je 4 odsto. I to je povećana smrtnost zbog neurološkog odeljenja, koje ima teške slučajeve, šlogove od kojih se umire. Imamo i psihogerijatriju, znači stare ljude koji umiru. Tu ima raznih netačnosti, da ima trideset vezanih u jednom trenutku.To mi nemamo za više meseci. Kako su oni to našli i gde su našli, nije mi jasno.
Naravno da se pacijenti tu i tamo vežu kad je to nužno zbog bezbednosti njih samih i drugih oko njih.To su slučajevi agresivnosti, suicidalnosti, delirijuma. To je najmanje zlo. Radi se samo kad je nužno, po nalogu lekara. Kad se pacijent smiri, kad lekovi počnu da deluju, on se, naravno, odveže. Postoji metoda, postoje kaiševi, posebno dizajnirani u tu svrhu, tapacirani, to se radi svuda u svetu. Pacijenti se fizički imobiliziraju kad postoji za tim potreba. To se nalazi u svakom ozbiljnom udžbeniku urgentne psihijatrije. Daleko od toga da se to zloupotrebljava. Nije nam uopšte u interesu da imamo pacijente koji su vezani. Da ih pojimo, hranimo i da se bavimo njima. Mnogo nam je lakše da nisu vezani. To, prosto, nije logično. U tom izveštaju se pominje da sam ja rekao da nam je potrebno da se renovira jedna zgrada i da dobijemo ambulantu. To je nelogično jer mi ambulantu imamo.
Dr Željko Rodić je zamenik direktora:
- Odrastao sam pored ove bolnice. Provlačili smo se kroz ogradu i igrali fudbal sa bolesnicima. Družio sam se sa njima. Bolesnici su fini ljudi, za razliku od ovih napolju.
Krećemo u obilazak bolnice. U odeljenja zatvorenog i otvorenog tipa. Pacijenti jedu banane i pomorandže.
Dr Gordana Kokora je na ženskom odeljenju otvorenog tipa. Imaju veliku terapijsku zajednicu. Doktorka je učestvovala u projektu „Strategija i akcioni plan o reformi mentalnog zdravlja“. Napravili su i predlog zakona koji treba da se nađe u Skupštini.
S tugom priča:
- Imamo samo 10 odsto pacijentkinja za koje se interesuje porodica. Sve ostale ne žele da vide. I oni su najviše povređeni zbog toga. Ovde imamo pacijentkinje koje se dobro oporavljaju, ali nemaju gde da odu. Brat jedne od njih prodao joj je stan i nestao. Kod druge stan koristi unuk koji se na pozive ne javlja. Oni nisu opasni za okolinu, nego je okolina opasna za njih. Evo, jutros ovoj ženi iz Krajine sin je rekao da ne želi da je vidi. Ti koji su dovedeni iz Hrvatske, većinom su ostavljeni kod nas.
Na kraju idemo u odeljenje gerontopsihijatrije, gde su humanitarci „videli“ trideset ljudi vezanih za stolice.
Dočekuje nas dr Solunka Zoranović. Njoj je ta priča najteže pala.
- Ovde su pacijenti sa lakšim ili težim stepenom dementnosti. Da nekog vezujemo, to može da se desi vrlo, vrlo retko. Podatak koji su objavili je ludilo, da je bilo trideset vezanih za stolice. Prvo, to su vrlo stare osobe, kojima je i mala količina lekova dovoljna. Sad imamo savremene lekove i nema razloga da vezujemo. I čemu to, molim vas? Imali smo za šest meseci samo četiri smrtna slučaja. Ko su ti ljudi koji su to napisali? Da li su dovoljno stručni? Veliki broj njih je ovde jer nema kuda da ode. Oni tu hranu koju ovde dobiju ne mogu da dobiju kod kuće. Pitajte ih zašto neće kući. Imamo grejanje, imamo klimu.
Na odeljenje donose ručak. Veliki komadi piletine.
- Zašto su oklevetali, zašto su morali da izmišljaju i da dodaju kad je i ovako premnogo nesreće? Ovde nikad nije bilo vezano trideset ljudi odjednom i to za stolice. To i fizički izgleda sumanuto i neizvodljivo.
Nikola nas čeka u kolima. Nije se usudio da stavi stiropor u gume.[ antrfile ]
NEMAM KUDA
Nikola Krstić, štićenik, priča mi:
- Iz zatvorske bolnice prebačen sam ovde. Ja neću nikuda odavde. Kuda da odem kad mi je doktor tu, pri ruci. Tri puta sam bio u zatvoru u Mitrovici, tri puta u CZ i dva puta na Golom otoku. Ukupno 26 godina. To o vezivanju pacijenata je budalaština. Ovde nas paze i daju nam lekove. Imam četiri hiljade penzije. Ako me ovde ne zbrinu, kuda ću?
