Izvor: Politika, 22.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O veri, sumnji i istini
Svaka se religija zasniva na beskrajnoj veri u određena objašnjenja na kojima se temelje religijska učenja. Verniku je njegova vera sama po sebi dovoljna i on ne traži neke posebne dokaze za religijske tvrdnje. Verujućeg čoveka nije potrebno ubeđivati u ono što je element njegove vere. On jednostavno veruje i to mu je sasvim dovoljno. Nauka uvek zahteva postojanje čvrstih dokaza da bi se neka tvrdnja mogla smatrati naučno zasnovanom i da bi nešto bilo naučna istina. Sumnja je daleko >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << češće pokretač velikih naučnih otkrića, nego vera. I krivično gonjenje se zasniva na postojanju određenog stepena sumnje (osnovana sumnja) da je konkretni čovek učinio krivično delo. U krivičnom postupku okrivljeni se može oglasiti krivim tek kada je sudija ubeđen da su krivično delo i krivica bez ikakve dileme dokazani. Sama sumnja nije dovoljna, isto kao što obrnuto, ni vera u nečiju krivicu, koja nije potkrepljena verodostojnim dokazima, ne može biti dovoljna. Ako sve ostane na sumnji, okrivljeni prema tradicionalnom pravilu in dubio pro reo ("u sumnji u korist okrivljenog"), mora biti oslobođen. Istinom se u krivično-procesnom smislu može smatrati samo ono što je sadržano u pravnosnažnoj odluci suda.
Veliki srpsko-američki naučnik Mihajlo Pupin je govorio da je vera bez uverenja kao kuća sagrađena od peska. Da bi sudija mogao odlučiti o postojanju krivice okrivljenog, on mora na temelju izvedenih dokaza steći uverenje o tome. Gola vera u ovakvom slučaju ili obrnuto, sumnja sama po sebi, nije dovoljna, već je potrebno čvrsto uverenje. Deo javnosti često prosto "veruje" u nečiju krivicu, ili obrnuto, u nečiju nevinost i to je pravo građana kao takvih, ali sudija nema pravo na takvu vrstu vere, već on mora biti uveren da je krivica onoga kome presuđuje - van svake sumnje. Ukoliko i nakon što su izvedeni svi raspoloživi dokazi u krivičnom postupku, još uvek ostane samo sumnja, to mora rezultirati oslobađajućom presudom. Javnost to nekada ne razume, ali tu se radi o jednoj velikoj pravnoj tekovini, obeležju pravnih sistema država koje se odlikuju vladavinom prava. Kriminalistika svojim metodama pomaže službenim akterima krivičnog postupka u njihovom traganju za istinom. Danas se krivična istraga ne može ni zamisliti bez primene kriminalističke tehnike. Dovoljno je kao primer navesti DNK analizu, razne vrste mikroskopa itd. Kriminalistika ponekad čak može objasniti i nešto što je inače po pravilu deo vere. Iako pravom verniku takva objašnjenja nisu potrebna, jer on jednostavno veruje i ne traži posebne dokaze za svoju veru, ona mogu biti veoma zanimljiva, a možda mogu i doprineti boljem razumevanju odnosa između vere i nauke. Učenja kriminalistike ponekad mogu poslužiti i za razjašnjavanje (pra)davno izvršenih zločina, pa i jednog sudskog zločina, starog više od 2000 godina.
Isus je, naime, prema Novom zavetu, nakon hapšenja i mučenja, stradao na krstu, razapet po odluci rimskog upravitelja Judeje Pontija Pilata, nakon što je masa naroda, plebiscitarno tražila da se život ne poštedi Nazarećaninu, već razbojniku Barabi (Varavi). Smrt na krstu je smatrana ponižavajućom, mučnom i veoma teškom, jer čovek umire dugo i u agoniji. Raspeti čovek bi po pravilu umirao posle više od 24 časa, odnosno za nekoliko dana. Veoma retko izvršenje te strašne kazne moglo bi da traje "samo" satima. Isus je na krstu veoma brzo izdahnuo. Isusova brza smrt je iznenadila Rimljane. Obavešten da je Isus preminuo, Pilat je na tu vest prvo bio skeptičan, te je poslao centurione da to provere. Jedan od rimskih vojnika ubada mrtvog Isusa kopljem i uverava se da on više nije živ. Kako tu smrt objašnjava kriminalistika? Smrt na krstu nastaje usled toga što je raspetom čoveku usled istezanja tela disanje u takvom položaju sve teže i teže, tako da se on polako ali sigurno guši, a pri tome trpi glad i žeđ. Raspeti Isus je u jednom trenutku zavapio: "Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?" Tada su Isusu prineli sunđer natopljen sirćetom. Isus ispušta krik i umire. Kriminalističko objašnjenje ovakve smrti je sasvim jednostavno i ono verodostojno potvrđuje biblijsku priču. Naime, Isus je duboko, onoliko koliko je raspet to mogao, udahnuo jaka isparenja, koja su pod tim okolnostima izazvala prirodnu spazmatičnu reakciju, koja se svela na blokadu daljeg disanja, te je smrt veoma brzo nastupila usled gušenja.
Iako pravom verniku nije potrebna naučna argumentacija u odnosu na istinitost onoga u šta čvrsto veruje, takva objašnjenja ipak mogu da osnaže veru kolebljivih ili nesigurnih. U slučaju naučno-forenzičkog objašnjenja Isusove smrti na krstu, kriminalistika potvrđuje jedan element biblijske legende, dajući tako svoj doprinos jednoj velikoj ideji. Jer, hrišćanstvo je uspelo da krst kao simbol stradanja i smrti, pretvori u simbol vere u večni život. Time je onima koji veruju pružena nada, najveće blago ne samo hrišćanstva, već i svake druge religije. Verom i nadom da dobro na kraju uvek pobeđuje zlo, moraju se odlikovati i oni koji se bave suzbijanjem kriminaliteta, ali oni uvek moraju razlikovati kako veru od uverenja, tako i sumnju od istine, jer davno je rečeno, da je za demokratsko društvo i pravnu državu, uvek bolje da se i "sto krivih nalazi na slobodi, nego jedan nevin čovek u zatvoru".
Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu
[objavljeno: ]
