Izvor: Politika, 03.Feb.2014, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O ustavnosti zakona o „smanjenju plata”
Oporezivanje dohodaka jedne kategorije građana prema nekom specijalnom zakonu narušavanje je jedinstva pravnog poretka Srbije
Još dok je bio u fazi idejnoj projekta, zakon kojim se „smanjuju plate”u javnom sektoru analiziran je kako iz perspektive ekonomske opravdanosti i efikasnosti tako i sa stanovišta pravednosti i društvene solidarnosti. Ovde se, međutim, ne bavimo tim pitanjima nego nastojimo da utvrdimo da li je pomenuti zakon u saglasnosti sa Ustavom. Šta nam >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << daje povod za razmatranje na tu temu? Pođimo, najpre, od samog naziva zakona. Iako je kolokvijalno nazvan zakonom o „smanjenju plata”, njegov pravi naziv je Zakon o umanjenju neto prihoda lica u javnom sektoru. Zašto su zakonodavci izbegli da zakon nazovu „pravim” imenom, ako se njime, bar prema raširenom uverenju javnosti, smanjuju plate zaposlenih u javnom sektoru? Odgovor je jednostavan: zato što po svojoj prirodi to nije zakon o smanjenju zarada. Takav zaključak proističe iz i dalje važećeg Zakona o radu, koji predviđa da se pod zaradom zaposlenog smatra „zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade”. Drugim rečima, kada se govori o zaradi svakog zaposlenog misli se na bruto iznos zarade. Kako novousvojeni zakon govori o umanjenju neto prihoda, to je jasno da ovde nije reč o meri smanjenja plata.
Sve ovo još nužno ne znači da je doneti zakon neustavan. Stvari se ipak menjaju s pokušajem da se utvrdi pravna priroda „neto umanjenja prihoda”. Kao i svako nedobrovoljno plaćanje državi koje nije praćeno protivuslugom i ovde je posredi jedan oblik poreza. To potvrđuju i one odredbe spornog zakona koje predviđaju da nadzor nad umanjenjem neto prihoda zaposlenih vrši Poreska uprava, a na sva neuređena pitanja se shodno primenjuju odredbe Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji. Problem je u tome što prihodi zaposlenih u javnom sektoru koji su predmet novouvedenog poreskog nameta pripadaju kategoriji „dohotka”, koji je već regulisan Zakonom o porezu na dohodak građana. I ne samo to, u pomenutom aktu se izričito kaže da se „oporezivanje dohotka građana uređuje isključivo ovim zakonom”. To znači da izuzimanje jedne kategorije građana i oporezivanje njihovih dohodaka prema nekom specijalnom zakonu, shodno ustanovljenoj praksi Ustavnog suda, predstavlja „narušavanje jedinstva pravnog poretka Srbije”.
Najzad, čak i kad ne bi bilo pomenute doktrine Ustavnog suda, novousvojeni zakon morao bi biti u skladu sa članom 91, stav 2 Ustava, koji predviđa da je „obaveza plaćanja poreza i drugih dažbina opšta i zasniva se na ekonomskoj moći obveznika”. Da li, međutim, takvu „ekonomsku moć” predstavlja radno mesto zaposlenog u javnom sektoru čiji je mesečni neto prihod veći od 60.000 dinara? Odnosno da li je ovo radno mesto po bilo čemu drugačije u odnosu na ono u privatnom sektoru?
Zagovornici novog zakona navode da je radno mesto u javnom sektoru manje rizično, to jest teže se gubi, pa se novoustanovljeni porez posmatra kao premija za bezbedno radno mesto. Problem sa ovim rezonovanjem je što ni Ustav, ni Zakon o radu ne prave razliku između radnog mesta u javnom i privatnom sektoru. Takođe, ovi akti ne poznaju ni kategoriju „rizičnog” i „bezbednog” radnog mesta. To što je u stvarnosti radno mesto u javnom sektoru zaista „sigurnije”, posledica je dvaju oblika nezakonitosti: s jedne strane, država, kao poslodavac, ne samo da nedomaćinski zapošljava po partijskoj liniji već i retko poseže za otkazom, iako za to postoje razlozi; s druge strane, privatni poslodavci često posežu za otkazom, iako u velikom broju slučajeva nije ispunjen nijedan zakonom propisan uslov za to. Stoga se „bezbednost” radnog mesta u javnom sektoru, koja najvećma proističe iz nezakonitog postupanja poslodavaca, ne može podvesti pod pojam „ekonomske moći”, koja bi predstavljala ustavni osnov za specijalni vid oporezivanja.
Smanjenje budžetskog deficita je, dakle, ne samo opravdan već je i preko potreban cilj državne politike. Predložena mera „reforme politike zarada i zaposlenosti u javnom sektoru” takođe je posve opravdana. Najzad, mnogim osiromašenim građanima Srbije i sredstvo koje se u tu svrhu koristi, a to je Zakon o umanjenju neto prihoda lica u javnom sektoru, takođe se može činiti opravdanim. Problem je, međutim, što to zakonsko sredstvo nije u skladu sa Ustavom.
Redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu
Miodrag A. Jovanović
objavljeno: 03.02.2014.
