Izvor: Blic, 19.Nov.2010, 02:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O štetnosti duvana
Neka mi je, na početku, oprošteno što pozajmljujem slavni naslov, dame i, takoreći, gospodo, kako bi to rekao Čehovljev karakter. U celom tom monologu, duvan se spominje tek dva-tri puta (jer, dabome, pisac se uopšte ne bavi temom iz naslova, baš kao što ni predmet prikazivanja u „Višnjiku“ svakako nije voćnjak), a štetnost aromatične biljke ilustrovana je primerom zatvaranja muve u kutiju za duvan. Nije preživela. Muva, mislim.
I, uopšte, kao i Čehovljev submisivni >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << muž, pušač inače, svi se slažu kako je duvan obaška štetna stvar, te da ne treba pušiti. I ne treba. Evo moj slučaj: ja uopšte ne pušim. Ali, svi oko mene to čine. To su moji prijatelji, drugari, ukućani, roditelji, svojta. Za poslednjih četrdeset pet godina napušili su me sasvim dovoljno, a i ja mogu – a ne moram – da propućkam poneku. Poput Bila Klintona, ni ja ne uvlačim. (On marihuanu, ja škiju.) I zakon pozdravljam.
Ali!
Pušenje je, bar u ovom kraju sveta, socijalna kategorija. Gde je drugovanja, tu je i cigareta. I baš kao što su kiosci na svakom uglu mesta okupljanja, ma kako ružni bili ili u ma kako nehigijenskim uslovima spaljivali crveno meso, tako je i cigareta tačka u kojoj se sreću ljudi i njihovi odnosi. Ne morate biti pušač da biste to razumeli, kao što ne morate čitati novine, piti pivo ili voleti roštilj, pa da vam bude jasno kako je to deo uličnog, gradskog svakodnevlja.
Nekako, ovaj svet, pa i naša plačevna dolinica, već jeste prilično otuđeno mesto. Mislim, hoće li ova balkanska prestonica greha, Sin City, baš kao i ostale ovdašnje palanke, postati poput onih srednjoevropskih pustara u kojima su kafane prazne već u devet, a pauze u pozorištu prolaze u nemom mimohodu zato što se ljudi više ne poznaju – više, naime, ne dele ni šibice, a kamoli emocije?
A duvan je užasan otrov, i ne treba pušiti, to stoji, tako to kaže i Čehovljev Njuhin ili kako se već zvaše taj nesrećni suprug, pušač i izlišni čovek.
