Izvor: Politika, 08.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O smislu umetnosti
Isidora Žebeljan je naše muzičko čudo. Česta izvođenja njenih muzičkih kompozicija i opere na najuglednijim inostranim scenama, u interpretaciji podjednako čuvenih muzičara, i prijemčivost njenih dela kod domaće muzičke publike, kao i komponovanje muzike za najvažnije pozorišne predstave kod nas u poslednjoj deceniji, i za filmove, poput "Podzemlja", usledili su i pre i posle respektabilnih domaćih i inostranih nagrada i obezbedili našoj sagovornici ulazak u društvo besmrtnika - >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << od lane ona je najmlađi dopisni član SANU. Obaveza više, između stvaralačkih perioda i gostovanja koja su obeležila i ovo njeno leto.
I ovog leta niste imali predaha - najpre je krajem juna svetski čuveni Brodski kvartet u Beogradu izveo vašu "Pesmu putnika u noći", a onda su usledila i gostovanja?
Brodski kvartet je krajem jula na "Galway" festivalu u Irskoj izveo "Pesmu putnika u noći". Zatim su u Talinu, u Estoniji, sopran Aile Asonji i pijanistkinja Elena Kapten, početkom avgusta, u okviru tamošnjeg letnjeg festivala, izvele kompoziciju "Rukoveti" za sopran i klavir. Brodski kvartet i klarinetista Huan Enrik Luna već godinu dana u raznim gradovima Evrope izvode moju kompoziciju "Pesma putnika u noći" za klarinet i gudački kvartet, koja je nastala kao porudžbina Dženezis fondacije iz Londona, a naručena je za otvaranje izložbe video-radova pod nazivom "The Passions" Bila Vajole u Nacionalnoj galeriji u Londonu, 2003. godine.
Iako ste još na početku karijere u grupi "Sedam veličanstvenih" pronašli "kopču" sa publikom, često ste isticali da je srpska muzička scena okoštala, bez sluha za svetske trendove komponovanja. Kako biste okarakterisali te trendove?
Nikada nisam smatrala da treba slediti trendove. Trend predstavlja konzervativnost i sobom isključuje ono što je istinski moderno i novo, budući da svoje protagoniste osuđuje na epigonstvo. Ono na šta, međutim, treba obratiti pažnju jeste činjenica da je naša sredina sklona stvaranju predrasuda zbog nedostatka informacija i znanja. Potpuno slobodan umetnik može da bude onaj koji vlada znanjem i poznaje savremene tokove, jer na taj način postaje suveren gospodar svog izbora. Kada su u pitanju sadašnji trendovi, oni otkrivaju sliku kratkotrajne umetnosti koja je plod nepoetične mladosti i slepog prihvatanja načela globalne provincijalizacije oličene u poželjnosti umetničke tematike. Evropski i američki studenti umetnosti uglavnom istrajavaju u konzervativizmu svojih profesora, bespogovorno prihvatajući ideju bunta (tih profesora) iz šezdesetih i sedamdesetih, danas besmislenu, jer predstavlja bledu sliku tuđe borbe, tuđeg poriva. Druga današnja trendovska mogućnost je okretanje kiču i "opštim mestima" populističkog tipa da bi se dodvorilo publici (recimo muzika Majkla Najmana). U okvirima očekivanja ovako ustrojene globalne palanke, prepoznaje se i dobrodošlica onim umetnicima iz Istočne Evrope, ali i iz drugih politički "zanimljivih" područja, koji na eksplicitne načine prikazuju patnje uzrokovane socijalističkim i diktatorskim režimima. Šteta je što je umetnički svet toliko ogrezao u ideologiju, i to onu koja nije posledica suštine, već potrebe za uspehom, jer ona sputava i ograničava duh. Politizacija i neznanje su jedine neslobode u umetnosti. Možda istraživanja mladih umetnika danas svedoče o nesvesnom vapaju za duhovnošću (za nekim novim metafizičkim slojem), ali se ta duhovnost traži u slepoj ulici. Naravno, ova zapažanja se odnose samo na servirane trendove iz kojih su isključena podrobnija saznanja o drugim svetovima. Na primer, azijski umetnici, i to oni koji su lišeni kompleksa u odnosu na zapadnu kulturu, predstavljaju novu umetničku snagu i potvrđuju svojim delima da su mnogi umetnički izrazi još uvek neistraženi i mogući. Takođe, u okvirima kulture same zapadne civilizacije prisutna je velika raznovrsnost, pa je postojanje i prihvatanje onih izraza koji nisu deo pomenutih trendova i te kako dobrodošlo. Najlepše tekovine zapadnih društava su dostignuća u borbi protiv predrasuda i u poštovanju i uvažavanju drugog, bez obzira na njegovo poreklo i nasleđe.
Ko su savremene mecene?
Još uvek postoje prave mecene, koje ulažu u umetnike i njihova dela ne očekujući da im se novac vrati. Oni ne traže od umetnika ideološko-umetničko opredeljenje, već finansiraju umetnost iz čiste ljubavi. Međutim, postoje i mecene koje diktiraju poželjnu (politički korektnu) tematiku u umetnosti, a to su velike kompanije, banke, državne fondacije, koje na taj način peru savest zbog problematičnih političkih poteza.
Društvena verifikacija vašeg opusa (zvanje najmlađeg, dopisnog člana SANU) usledila je tek nakon uspeha u inostranstvu? Da li biste, bez inostrane recepcije, imali šanse da se, istim delima, probijete u kuću "besmrtnika"?
Odgovor na ovo pitanje ne mogu da znam. Ali je sigurno da ne bih napisala sve te kompozicije da nisam stalno dobijala narudžbine iz inostranstva, koje funkcionišu kao lančana reakcija, tj. kao posledica jedna druge. U Srbiji institucija narudžbina gotovo da i ne postoji, kao što je i opšta društvena zainteresovanost za muziku na veoma niskom nivou. To deluje demorališuće na kompozitore i muzičare uopšte.
Šta muzika ovog veka "baštini" od klasične (uključujući i onu 20. veka), bez kog suštinskog elementa muzika negira sebe samu? Harmonija, ritam, "duša"...?
Po mom mišljenju i osećanju od umetničke muzike druge polovine 20. i početka 21. veka u pamćenju i sluhu će trajati, pre svih, muzike Mesijana i Ligetija, zatim Ksenakisa, Ljubice Marić, Stiva Rajha, Arva Perta, a mnogi kompozitori će ostati zastupljeni sa ponekom kompozicijom (Feldman, Glas, Adams, Lutoslavski, Kaja Sarijaho, Nankarov, Vuk Kulenović...). Osnovni element muzike je njeno dejstvo, čulno i dugotrajno. Postizanje dejstva zahteva inspiraciju, a ona je kategorija o kojoj mnogi umetnici danas ne vole da razmišljaju. Inspiracija podrazumeva razvrstavanje, kao i prihvatanje, veru da je neko za nešto pozvan, a neko drugi nije. Pronalaženje inspiracije traži predanost radu i mukotrpno istraživanje. Umetničko delo koje je inspirisano pruža doživljaj, daje smisao postojanju umetnosti. Međutim, danas je ponovo primaran, ovoga puta netačno protumačen stav, koji je od antičkih Grka, preko Boetijevih Principa muzike, stigao do srednjeg veka, a onda revitalizovan krajem 20. i početkom 21. veka, koji kaže da pravi, uzvišeni muzičar nije izvođač ili kompozitor (onaj koji uživa u praktičnom muziciranju), već "obrazovani racionalni mislilac koji može da sudi o izvođenju i kompozicijama". Pitanje koje nam se nameće, u odnosu na ovakav stav, jeste koliko je i kakvo je obrazovanje ovih mislilaca danas?
Era multimedije i medijske umetnosti u kojoj se umetničke discipline sve više prepliću, od spota do video-igrica, nameće i muzici novu ulogu? Ipak, kao da je ona i dalje "prateća" u odnosu na reč, sliku, pokret...
Mediji poput televizije, videa i kompjutera, potisnuli su umetnost. Problematika sada zadire mnogo dublje - u srž ljudskog poimanja sveta, koje je depoetizovano i obezduhovljeno. Pošto je muzika sasvim apstraktna i može da živi samo od poetike i metafizike, nije čudo što ovo nije njeno vreme, jer ovo nije ni vreme snažno personalizovanog umetničkog filma, ni velike literature, ni genijalnih vizuelnih umetnika. Kada uporedite Foknera i Tomasa Mana sa današnjim piscima, čini vam se kao da su ovi giganti ljudske intuicije i ljudskog uma zapravo umetnuti u našu memoriju kao informacija iz sveta više inteligencije. Muzika je, kao što već rekoh, potpuno apstraktna, pa zahteva od umetnika iz drugih oblasti poseban nivo duha i doživljaja sveta, koji je drugačiji od racionalnog, narativnog ili simbolističkog pristupa, a koji su primarni u drugim umetnostima, posebno literaturi i filmu. U istoriji umetnosti postoje ipak mnogi primeri književnika, reditelja, slikara koji su bili veliki zaljubljenici u muziku, pa su tako i nastajala dela inspirisana muzikom - Tolstojeva Krojcerova sonata, Kjubrikovi filmovi, čije su mnoge scene snimane i montirane prema muzici, kao što je slučaj i sa filmovima Tarkovskog, zatim tu je Doktor Faustus Tomasa Mana, gotovo sva dela Tomasa Bernharda, film Andžeja Vajde Lejdi Makbet Sibirskog okruga, rađen po Šostakovičevoj operi, pa Fickaraldo Vernera Hercoga, itd.
Spomenuta "Pesma putnika u noći" deo je projekta američkog video-umetnika Bila Vajole koji uz pomoć slike i zvuka istražuje mistična iskustva nepoznatih svetova. Koliko je moderna umetnost danas otklon i bekstvo od umetničkih kanona civilizacije (zapadne)? I muzika, kroz etno i world music?
Činjenica da svetom još uvek tutnji pomama za etno i world muzikom svedoči o tome da savremeni autori kako popularne, tako i umetničke muzike nemaju mnogo toga zanimljivog i uzbudljivog da ponude publici, pa publika utoljava umetničko-emocionalnu žeđ muzikama koje traju stotinama, hiljadama godina, a koje su natopljene ogromnim energetskim nabojem kolektivnog muzičkog sećanja. Dakle, posezanje za novim svetovima je posledica umora i praznine zapadnoevropske kulture. Međutim, i ono je, nažalost, površno, potrošačko, i meni je tužno da gledam kako se poslednje rezerve duhovnog nasleđa mnogih naroda troše na globalnom tržištu brzo i lako kao toalet papir.
Vi u tom klinču (klasičnog zapadnog nasleđa i etnoegzotike) posežete za dubljim, iskonskim slojevima tla i vremena, za fantastikom... Kakvi su to slojevi?
Zapadna umetnost je otvorena za druge prostore odavno. Setimo se Gogena, Debisija ili Mesijana. I danas je ova interakcija jedan od mogućih putokaza za nove umetničke prodore. Mene je oduvek nešto nagonilo u paganske i fantastične svetove, verovatno zato što su to intuitivni slojevi kojima čovek može da se predaje, a manje da o njima razmišlja.
Zanimljivo je da se vaše kompozicije često programski oslanjaju na sadržaj - u naslovu - Konji svetog Marka, "bajalica" Duh iz tikve, Na Dunavu šajka... vaša opera, Zora D. koristi i stihove poznatih srpskih pesnika. Čemu to "programiranje"?
Naslovi mojih kompozicija su uvek posledica muzike, a ne uzrok. To znači da ih dajem kada je muzika završena, trudeći se da pronađem najtačniju sliku, opis svog doživljaja muzike. To smatram potrebnim, jer je jedina tačna uputnica za poetiku sopstvene muzike ona koju sam kompozitor fiksira, i uvek je bolja od tuđih objašnjenja, posebno od onih koja su u stanju da daju današnji "racionalni mislioci" o muzici. Pošto je u operi Zora D. glavna junakinja pesnikinja, činilo mi se logičnim da, kao njene stihove, koristim stihove srpskih pesnika toga vremena, umesto da ih sama izmišljam.
[objavljeno: ]
