Izvor: Politika, 27.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O sekretaricama i fondu
Ako krenete da tražite pomoć, pravdu ili razumevanje kod političara, budite izdržljivi kao vuk, lukavi kao lisica, uporni kao čvorak, dosadni kao muva, domišljati kao....
Morate da budete svesni onoga što jeste i što niste. Zapravo, vi i ne znate šta ste dok vam to ne pokaže sekretarica političara. Ona će vas ljubazno zamoliti da pozovete drugi put, jer je šef na putu. Kada pozovete ponovo, ona će vas ponovo vratiti, jer je šef na sastanku. Kada pozovete treći put i kažete >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da vi gospodina ne tražite „sada za sada” već tražite od gospođe sekretarice da vam zakaže sastanak onda kada je gospodin slobodan, ona će blago izgubiti strpljenje. I uputiće vas na zamenika, pomoćnika ili savetnika njenog šefa... Tamo vam se dugo niko neće javljati, pa kad vam se napokon dotični javi, dobićete odgovor da on nije nadležan, već šef. Vratite li se ponovo kod sekretarice, nastaje neprijateljstvo, da ne kažem borba – prsa u prsa. Šef je nedodirljiv, ako je ona tako procenila.
Ako vam se negde ukazala prilika da dotičnog političara, koga ste sebi predstavili kao „onog pravog” koji će vam pomoći, dakle, ako vam se ukazala prilika da mu priđete i sažeto kažete da biste kod njega na kratko da mu kažete „nešto opšte, a ne lično”, i kada vam on kaže „Javite se da zakažete, videćemo se...”, sekretarica vas neće propustiti ako joj se „glasovno” niste dopali.
Ima jedna druga varijanta, koja nekad „prođe”. Odete rano, pre šefa...Ako vam je nekad bio prijatelj ili rođak – nema kud! Ili, samo što je ušao, vi kažete sekretarici: „Ja sam ta i ta želim kod gospodina tog i tog, recite da insistiram!”. Ovo možete probati, ako nema portira i obezbeđenja.
Ja sam ovako uspela da nadmudrim novu sekretaricu starog političara, svog nekadašnjeg prijatelja, pomenuvši udato prezime koje je njemu bilo nepoznato. Kad me je video, uzviknuo je: „Rado, pa to si ti, što se ne predstaviš kako te znam!?”. Ali, ni tada, niti ikada kasnije nije mi pomogao.
Nekad sam na sličan način ulazila kod nepoznatih direktora i nepoznatih sekretarica. Nisam uspevala da dobijem sponzorstvo za knjigu, iako sam primana sa puno respekta.
Svaka knjiga objavljena uz pomoć sponzora (ili, nazovimo ih dobrotvorima, iako daju novac iz državnih kasa) može biti povod za poduži tekst o sekretaricama. Zbog takvih situacija imam izrazitu potrebu da zahvalim svim dobrim ljudima koji iz svog džepa podrže štampanje jedne knjige.
Postoji još jedan model savremenog političara. On određenog dana u mesecu prima sve koji žele da mu se obrate iz bilo kojih razloga. Pismenim putem pošaljete zahtev i stigne vam isti takav odgovor: „javite se na broj telefona taj i taj da zakažete termin”. I vi u ushićenju pomislite da na kraju ima u ovoj zemlji i domaćina...
A kad odete tamo, u holu gužva. Devojka deli brojeve i upućuje u salu. Onda brzo ulazi i proziva od broja tog do broja tog... U hodniku red brzo odmiče pored dva uniformisana momka. Kada uđete u salu gde dvadesetak osoba govori uglas, zapitate se gde ste to zalutali. Ali, ne možete natrag. Devojčica prekoputa vas već ubacuje u mašinu i beleži podatke. Upisaće u tri reda zašto ste došli. U nemoći, ne znate da li da odgovorite da vam fali krov nad glavom onoga sa vaše leve strane ili vas muči radna knjižica onoga sa desne strane. Devojčica postiđeno kaže da šef u stvari pomaže samo biračima iz svoje opštine i da ste uzalud prevalili put... To isto, potvrdiće vam i On kad stane iza njenih leđa i upitnim podizanjem veđa čeka da čuje vaš problem. Nema veze što je gužva, on ima sasvim dobar sluh.
Srećni ste što ste ušli, tako pri kraju, kad su televizijske ekipe poskidale opremu i kao crknuta kljusad posedale u prostoriji prekoputa, čekajući da prođe ova pošast od naroda...
* * *
Moja dvogodišnja upornost da uđem kod onih koji će me čuti jeste potreba da izdam knjigu od 160 razglednica sa Kosova i Metohije, iz 19. i 20. veka. Prelepi, prebogati dokumenti. Novcem od prodatih knjiga bio bi formiran fond za lečenje bolesne dece na Kosovu i Metohiji. Stalo mi je da iza toga stane moja Srbijica. Uporna sam kao slon. Ukoliko me neko ne zgazi kao muvu.
pisac iz Prištine, privremeno raseljena u Nišu
Radmila Todić-Vulićević
[objavljeno: 28.02.2008.]
