Izvor: Press, 02.Jan.2013, 21:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O poslednjem lampionu...
Bio je to poslednji treptaj detinjstva, čuvao sam ga u posebnoj kutiji, kutija nije bila ništa posebno. Drugima, meni oduvek jeste!
Možda je to bio i najružniji ukras na jelki, ali nije bilo lepše jelke od one na kojoj je stajao taj izgrebani bronzani lampion - očiju, usta i kose od nekog grubog štofa, koji je trajao više od trideset godina. Ličio mi je na Indijanca, ne znam zašto...
Možda je i bilo vreme da nastavim dalje, ali ne na ovakav način! Ne da tako grubo tresne >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << o pod i raskomada se u stotinu delova. Gotovo u prašinu nad kojom sam stajao i plakao, ne dozvoljavajući nikom da priđe i pokupi krhotine.
Naposletku sam to sam učinio, rukama, nisam mogao metlicom kao najobičnije đubre.
Komadići finog, tankog stakla zabadali su mi se u jagodice prstiju. Čini mi se da sam satima prelazio prstima po parketu ne bih li sakupio sve što je ostalo od detinjstva koje sam čuvao u kutiji od nekog starog sirupa, ispisnika malog lampiona.
Onog žutog, preslatkog, sećate se, pili smo ga kao sok i molili boga da nam ga doktor prepiše. Kako smo starili, sirupi su bivali gorki, više im se nismo radovali, imali su ukus vremena koja su dolazila...
Zato sam toliko i plakao zbog malog Indijanca koji je otišao u večna lovišta, jer me nove godine nekako sve manje podsećaju na stare, u tim sitnicama vrednim svake suze oca pred preplašenim anđelima.
Nisam umeo da im objasnim da plačem i zbog njih, jer ne znam šta će sačuvati u svojim kutijicama da ih seća na ova vremena...
Neće onu višnju radost zbog odlaska s ocem pred Robnu kuću „Beograd" kod Fontane, da satima među sklepanim drvenim tezgama prebiramo čestitke koje ćemo poslati dragim ljudima, znajući da možda u ostom času sede za trpezarijskim stolom i ispisuju iste takve nama. Uvek su, uvek smo, i sve su bile vrednije i lepše od precenjenih remek-dela velikih majstora - obično bele, u belim kovertama, najčešće nasmejana deca koja se guraju oko Deda Mraza, a on gleda baš u mene. Za kusur bismo kupili prskalice, one što ste danima morali da sušite na radijatoru, pa opet ne gore duže od nekoliko trenutaka, ali i to je bilo dovoljno. Tada je sve bilo dovoljno, čini mi se...
Poslednji minut do ponoći odbrojavao je onaj dosadni sat kao pred Dnevnik, jednoličnog i pomalo sablaznog zvuka, al' sada bih dao sve da opet uz njega, s onim kupastim papirnim kapama tankog lastiša koji se ureže u vrat, brojim do nule umesto što „Grandove" heroine natucaju od 10 naniže, vitlajući dekolteima u ponoć, tukući njima o ekran televizora na kojem bi, čini mi se, mogao napipati gde su udarile bradavicama od pola cola...
Znao sam da Deda Mraz ne postoji, ali niko nije mogao da mi oduzme verovanje u njega. Niti je želeo.
Kod ćaleta je sindikat iznajmljivao nekog pijanca u penziji koji se teturao dok nam je davao poklone koje su roditelji sat vremena pre toga dali njemu. Smrdeo je na rakiju kad bi me pitao da li sam bio dobar, ali sam ga voleo kao da je minut pre toga posrćući iskoračio iz sanki, psujući irvase što naglo koče.
Pa šta ako je pio, znate li vi koliko je hladno u toj Laponiji i koliko on putuje po snegu?
U školi je neko od učitelja bio taj dobri sedobradi starac velikog stomaka i uvek bismo provalili ko je i zahvaljivali sa „Hvala, nastavniče" kada s gomile skine paketić, pročita ime s ceduljice zaheftane za njega. Sećate ih se, plavi za dečake, crveni za devojčice. Ostajala je boja na dlanu od njih, ali ko je mario, stiskali smo ih ne želeći da pogledamo čega sve ima u tom čarobnom sagu, dok ne stignemo kući i sakrijemo se negde gde mislimo da niko ne gleda.
Prvog smo išli u goste. Pustim ulicama. Majka bi me tako stisla za šaku ako izostavim da nekom čestitam Novu godinu, bolelo bi me do Božića.
Radnje danima nisu radile, otac je 31. kupovao toliko hleba kao da nas u kući ima desetoro, a keva bi naspremala ruske salate dovoljno da njom omalterišemo sve solitere u kraju.
Srpska nova godina se nije slavila, čini mi se da se nije ni pominjala... Jelku bismo raskitili več četvrtog-petog dana nove godine, pažljivo pakujući ukrase u kutije od cipela. One manje u kutije od sirupa. Onih preslatkih zbog kojih je kašalj bio omiljen kod dece kao i Branko Kockica. Konfete bismo satima usisavali.
Sve to je ostalo u tom poslednjem Mohikancu koji je tresnuo o pod, a ja nisam mogao ništa da uradim osim da gledam kako odskače lomeći se na sve sitnije delove. I da plačem, sećajući se svega što je predstavljao.
Svega što i svojoj deci želim od sveg srca, želeći da im objasnim zbog čega smo krišom pili sirup i kada nije vreme za njega.
Tako bih voleo da i u njihovim kutijicama nešto ostane, nešto vredno da za njim satima plaču...
Da njihovi sirupi naslute neka bolja vremena...
