Izvor: Blic, 26.Apr.2011, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O našim vremenima
Koliko je važna izložba „Počeci rokenrola u Beogradu” reći će drugi, ali sam bio srećan videvši na otvaranju neke ljude koji su mene svojim počecima inspirisali da ostarim mimo predviđenog scenarija.
Deca tog vremena, čiji stari instrumenti, prve ploče, oštećene slike i delovi garderobe stoje izloženi u zdanju Kralja Petra na Senjaku, prva će početi svojim pesmama da postavlja pitanja o prošlosti, moralu i društvu u kome žive.
Njihovi drugari koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << su se na vreme ”opametili” pa upustili u druge karijere: profesori vodećih akademija, izdavači ozbiljnih knjiga, naučnici, veliki režiseri, važni umetnici naših prostora i stotine onih koji su gledajući eksponate tražili onaj komad sebe koji i danas nepromenjeno veruje da čistoća njihove ljubavi može promeniti svet.
Za sve nas ljubav je bila i ostala posebna vrsta moći. Fenomen rokenrola u 60-im nije pitanje hitova i seksualnih sloboda koliko slavlje mladosti, oslobađanje od tabua, poštovanje različitih i njihove volje, preispitivanje patrijarhata i potrošenih ideja.
Napor entuzijasta iz opštine Savski venac da ”Dane Beograda” ulepšaju dragocenom izložbom mene je, kao sentimentalnu ludu, dotakao sa mnogo sitnica, ali pogotovo sa dve male, pomalo mutne slike. Veliki pano sa Gitarijare 1966. krase dve više marke nego fotografije: Dušan Makavejev i Dobrica Ćosić među hiljadama raspojasanih ”šizova” zanesenih muzikom.
Jasno mi je šta je velikog sineastu navelo u ambijent ”nove osetljivosti”, ali šta je tada jednog nasmejanog čoveka u odelu, naočarima ozbiljnih ramova i nesumnjive vlasti, člana Centralnog komiteta KP Srbije, republičkog i saveznog poslanika u mandatu od 12 godina i pisca upravo objavljene ”Bajke” nagnalo da dođe i sluša ”električarsku muziku” o kojoj vlast nije imala izgrađeno mišljenje nego je volela da preko svojih ”baždarenih pera” za svaki slučaj unapred izvrgne ruglu.
Savremenik i svedok previranja posle Drugog svetskog rata, posednik specifične sposobnosti da posreduje između političkog vrha i inteligencije koja je bila drugačije orijentisana, po sopstvenom priznanju ”najviše nas je nezadovoljnih svojim javnim delom i nespokojnih kad je u pitanju budućnost zemlje i dece; mnogo nas je razočaranih, obmanutih, potištenih”, verovatno je doprineo kasnijem smirivanju ”partijske zabrinutosti za lik i ponašanje mlade generacije”.
Ali upravo te dve slike svedoče o tome koliko su se vremena izmenila.
Hteo ili ne, ta me slika iz januara 1966. vraća na doživljaj od pre godinu dana. Bio je nekakav koncert u Areni. Imao sam VIP propusnicu i prošavši obezbeđenje krenuo ka jednom od dva prazna lifta. Nigde nikoga. Odjednom dotrčava neki bizgov sa motorolom i bespogovorno me izbacuje napolje. Udaljava me od ulaza kao poslednjeg kriminalca.
Stojim zbunjen ispred zdanja nekoliko minuta dok ne stignu dve crne limunzine. Iz prve istrčavaju tri vidno naoružane osobe. I prolaze do liftova. Onda se zaustavlja drugi crni auto da bi iz njega izašao jedan ministar sa svojom suprugom. Razume se, svoje službeno odelo je zamenio kamuflažnom odećom – farmerke i kožna jakna. Ispred njih je uleteo četvrti bezbednjak da bi ih sproveo u lift. Posle nekoliko minuta kad se taj cirkus završio, onaj prvi bizgov mi dozvoljava da ponovo prođem celu proceduru i liftom se popnem – do centralne lože za koju sam imao pozivnicu. Takvu vlasnik kožne jakne i njegova ženska polovina, osim demonstracije sile, nisu imali.
Slika tog čoveka, rođenog šezdesetih, nikad neće dospeti na izložbu o rokenrolu. Jedino do tabloidne vesti: ko je, sa kim i gde bio. Ali će jednog dana ”roker” koji obožava, sudeći po dostupnim podacima, jednu sasvim drugu muziku, pričati svojim unucima kako je i on bio žrtva vlasti i jednog vremena.
.jpg)
