Izvor: Politika, 06.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O kupusijadi i najEvropljaninu
Poznata je svim jezicima sveta pojava "pozajmljivanja" reči iz drugih govornih sredina, osobito kad nema domaćih za novonastale pojmove. Tako i domaća produkcija često reaguje kada se višečlani pojmovi nastoje iskazati kraće, jednom rečju. Posredi je uvek tzv. jezička ekonomija, pojava da se pojmovi imenuju što jednostavnije. Pri tome se obično jezička novotvorba oslanja na jezički potencijal, tj. na mogućnost da se nove reči načine po ugledu na već postojeće ili slične.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Takve mogućnosti su neiscrpne, ali je uvek pitanje – da li se "kovanjem" novih reči dobija i dobro rešenje. Jezički potencijal za stvaranje novih reči i oblika je, načelno, daleko veći od mogućnosti da se novotvorevine u jezičkoj praksi odista i dobro ostvare. Otuda uvek stoji i pitanje – mogu li se jezičke novine smatrati bogaćenjem ili, naprotiv, narušavanjem jezika.
Privredna terminologija, recimo, pored drugih reči, lansira i dve domaće: gubitaš i, nasuprot ovome, dobitaš.
Kako ih oceniti? Prof. I. Klajn u svojoj knjizi Rečnik jezičkih nedoumica ne navodi reč dobitaš već samo gubitaš; za nju veli da je "loše skovana reč, ali joj dosad nije nađena zamena". Za oblik gubitnik, međutim, veli – "skovan je po ugledu na dobitnik, ne sasvim ispravnom analogijom (ne postoji imenica koja bi odgovarala imenici dobit), ali je danas u širokoj upotrebi" (Klajn ne registruje posebno leksemu dobitnik).
Ne znamo zašto prof. Klajn misli da je gubitaš "loše skovana reč" kad je gubitaš nastalo od gubit(ak)+aš, tj. analogijom prema zvezd(a)+aš, kompjuter+aš, autonom(ija)+aš, kao i prema mnogim drugim rečima, poput harmonikaš, frulaš, mafijaš i dr. tj. prema rečima koje su nastale od različite osnove i nastavka -aš, dakle isto kao i reč gubitaš (to što nema imenice gubit nije smetnja, jer imamo imenicu gubit-ak koja sasvim sistemski služi za tvorbu reči gubit‑aš).
Pitanje je, zapravo, drugo: ima li semantičke razlike između reči gubitnik i gubitaš? Nema sumnje, gubitaš je reč novijeg datuma, ali – i novijeg značenja. Dok imenica gubitnik označava uopšte onoga (osobu) koji nešto gubi, koji je nešto izgubio, pri čemu ne mora biti reč o materijalnom, finansijskom gubitku, dotle imenica gubitaš podrazumeva upravo onoga koji ima materijalne (finansijske, proizvodne i sl.) probleme, tj. koji posluje sa (velikim) gubicima, i sl., pri čemu se uglavnom misli na (velika) preduzeća.
Novostvorena situacija u privredi, sa dubioznim preduzećima, nametnula je i (novu) jezičku potrebu da se ona na određeni način "markiraju", i to imenicom s nastavkom -aš, nastavkom koji često ima negativnu konotaciju (kao u: udbaš, mafijaš, sektaš). Shodno svemu tome, gubitaš je leksema tvorbeno sasvim u jezičkom sistemu, a značenjski ima valjano mesto u sklopu regularnog jezičkog izraza.
S druge strane, po ugledu na oblik gubitaš načinjena je, analogijom, i reč suprotnog značenja – dobitaš, za koju bismo (shodno Klajnovoj definiciji) rekli da nije dobro skovana, jer u regularnoj jezičkoj svesti nema osobite potrebe da se uspešna preduzeća jezički označe posebnom imenicom, osobito ne onom koja (zbog sufiksa -aš) može da ponese nepovoljan prizvuk.
Međutim, budući da značenjski naporedna (sinonimna) leksema "dobitnik" takođe, normalno, ne označava uspešno preduzeće, već osobu (dobitnika kakve nagrade), moguće je eventualno – kad je o uspešnoj privrednoj i drugoj asocijaciji reč – upotrebiti reč dobitaš.
Na sličan način mogle bi se označiti i lekseme drugačijeg modela, one koje se – prema reči olimpijada – izvode sufiksom (koji to zapravo nije) -(ij)ada, poput: prasicijada, kobasicijada, kupusijada, tj. imeničkim završetkom -(ij)ada koji postaje sve produktivniji, jer označava pojam – smotre, takmičenja, nadmetanja u onome što se označava osnovnom rečju. Nevolja je što se ovaj "sufiks" zloupotrebljava pa se njime grade "reči" koje više izazivaju podsmeh nego što podrazumevaju jezički primerenu informaciju, mada se mora priznati da je ovim na "duhovit" način nađeno ekonomično jezičko rešenje za sve vrste takmičenja, smotre i sl.
Sličnim putem nastaju i "moderne" reči koje se izvode sufiksom: -teka. Prema regularnom modelu reči biblio-teka, kino-teka stvaraju se novotvorevine kao vinoteka, kviskoteka, videoteka, čak i eroteka (radnja sa erotskim filmovima), kao i najnovija tvorevina – kešoteka (televizijski kviz koji nudi nagradu "u kešu").
Ovo ne znači da sve što se može podvesti (formalno) pod sistem analogne tvorbe ima i jezičko normativno opravdanje. Teško je prihvatiti da se prema glagolu nervirati načini glagol stresirati; nedavno smo pročitali u prevodu jednog filma: "Nemoj da me stresiraš"; u naslovu u večernjim novinama naišli smo na reč silovatelj ("Pritvor dvojici silovatelja"), reč koju, inače, nemamo (označava onoga koji je izvršio silovanje), dok je, opet, na ispisu mnogih firmi raširen model tipa: palačinkar-nica, burek-ara i sl. (po analogiji sa rečima poput: strojar-nica, mes-ara i sl.).
Od svega je najgora tvorevina koja se takođe "omasovila" – složenica od pridevskog superlativskog prefiksa naj- i imenice. Iako je apsolutno nezamislivo da se pridevsko naj- spaja sa imenicom, nalazimo (sve češće) oblike kao najčovek, najtorta, najnagrada, najprivrednik, najEvropljanin, pri čemu, uostalom, ne mora biti znano da li "naj" znači najbolji ili najgori, dok je sama kovanica protivna srpskom jezičkom sistemu i jezičkoj logici.
Proističe pitanje: može li se domaćem zagađenju jezika stati na put? Može, ako se o jeziku i njegovoj lepoti bude mislilo odgovorno, ali i znalački. Osobito kad je o javnoj reči reč.
Lingvista
[objavljeno: ]
