Izvor: Politika, 17.Nov.2011, 13:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O krivici i nedužnima
O sudbini Nemaca u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata, sporadično su pisali i srpski i hrvatski pisci u poslednjih desetak godina. Zajedničko im je tematizovanje jedne, više od pedeset godina prećutkivane teme. Igor Marojević romanom „Majčina ruka” ukazuje na činjenicu da je bilo egzekucija, progona, silovanja i proterivanja u radne logore civilnog nemačkog stanovništva u Vojvodini, bez obzira na njihovu postojeću ili nepostojeću krivicu i da se o ovoj temi čitav niz godina ćutalo, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ne samo zato što je bila taubizirana već i zato što gotovo da nije ni ostalo onih koji bi smeli ili imali zašto da je pokreću.
Roman je pisan tako da priču nijansirano sagledava sa pozicija onih koji su u otete kuće i posede Nemaca doseljeni iz Crne Gore i Hercegovine, često ni sami ne razumevajući okolnosti koje su do toga dovele i pateći zbog nemogućnosti da se prilagode na nove uslove života.
Da je bilo nedužnih i na strani civilnog nemačkog stanovništva i na strani „kolonizatora”, nema nikakve sumnje, kao i da potpuno nevini mogu osećati krivicu. Farmakos odnosno nedužna žrtva koja strada na osnovu nepočinjenog, već krvnom vezom nasleđenog greha je lik koji pripada antičkoj književnosti, ali je motiv stradanja nevinih istovremeno i jedan od najčešće korišćenih u književnosti. Delimično izmenjen tokom 20. veka taj motiv je prisutan i kada govorimo o nacionalnoj i kolektivnoj krivici, jer je počinjeni greh takođe nasleđen iz široko zamišljene porodice – nacije. Mogu li se za počinjene zločine osećati krivima i nedužni samo zato što je neko zločin činio u njihovo ime, pitanje je na koje nije moguće dati jednostavan odgovor.
Marojević za junaka romana odabira šesnaestogodišnjeg dečaka, nevinijeg od svih, dete doseljenika bez ikakvih prethodnih znanja. Mitološka podloga romana se otkriva u motivu bolesti koja se neočekivano javlja dok junak živi u kući prognanih Nemaca u Vrbasu. Bolest se povlači kada se dečak odseli u Kotor, postojbinu roditelja, da bi se ponovo vratila po povratku u Vrbas. Kao da postoji neka nevidljiva nit koja spaja pojavu bolesti sa mestom počinjenog zločina, kućom prognanih Nemaca.
Bolest postaje kazna, a dečak farmakos, odnosno nedužni junak koji strada zbog roditeljskog greha. U ovom slučaju gde krivica roditelja (doseljenika kojima se manipuliše po političkoj direktivi) izostaje, greh se prebacuje na nivo nacionalne krivice i to se u romanu iščitava u dvostrukom kontekstu i pobednika i pobeđenih. To je onaj trenutak u kome se sukobljavaju dva shvatanja, da li se nacija doživljava kao široko roditeljsko okrilje ili se uloga pripadnosti jednoj naciji može u potpunosti ignorisati?
Pomenuti mitološki kontekst, diskretno će izmestiti ovaj roman iz sfere realizma. Marojević će mitu dodati i nešto od ukusa mističnog uvodeći još nekoliko situacionih zagonetki koje će se čitaocima učiniti graničnim. Možda i bez direktne i jasne namere pisca da ih učini fantastičnim, prisustvo narativnih modela preuzetih iz fantastičke književnosti, generiše istovremeno i najbolja i najlošija literarna rešenja kojima se pribegava. Junakove mistične moći (otvaranje trećeg oka i „viđenje” prošlosti) kao posledica bolesti u „Majčinoj ruci” zamišljene su u fantastičkom diskursu u smislu kako ga tumači Cvetan Todorov: čitalac je u nedoumici da li je događaj fantastičan ili realan, jer se u isti mah nude i razumna i neverovatna objašnjenja. Međutim, pojedine epizode u romanu (kao ona o „uspavljivanju” dečakove vršnjakinje) deluju naivno, kao nametnuto rešenje kome se pribeglo u nedostatku boljeg.
U suštini valjano odabranu i sagledanu temu povremeno ometaju ili pojednostavljena rešenja u okviru samog zapleta ili stilska iskliznuća, kao i nedovoljno uspelih jezičkih konstrukcija poput sintagme „ruka-ruci” koja prečestim ponavljanjem gubi na svežini i namenjenoj joj simboličnosti. Iz ove sintagme je verovatno proistekao i naslov knjige koji se bez predznanja o romanu iščitava kao izlet u sentimentalizam, umesto da se shvati u ironičnom kontekstu kako se nakon čitanja razume, ali se i dalje doživljava kao naslov koji je lako mogao biti zamenjen i nekim pogodnijim. Čini se da nije mnogo trebalo da se neke od navedenih „rupa na putu” izravnaju i da ovaj roman zasija.
Jasmina Vrbavac
objavljeno: 06.11.2011.
