Izvor: Blic, 01.Jul.2011, 01:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O korektnosti
Nema humora bez prestupa, prekoračenja granice, hiperbole. Da bi nešto bilo duhovito i/ili smešno, korektnost, politička ili neka druga, mora biti bar privremeno napuštena. To je aksiom, sine qua non, koren svakog smeha.
Stručno se to tako i zove - „komičko preterivanje". Sračunato da pecne, komičko preterivanje može i da ubode. Ubod pak može biti prilično dubok, mogu ostati i ožiljci.
Prekoračenje granice dobrog ukusa ili zanemarivanje političke >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << korektnosti proizvode dobar humor samo kad je humorista talentovan i kada je kontekst jasan. Ništa jadnije od lošeg a neukusnog i nekorektnog hiperbolisanja. Jadnije je, možda, samo reagovati na loš humor: to znači da je tačan, ma kako rđav bio.
Bedan humor na temu zviždanja nesrećnoj Vajnhausovoj na Kalemegdanu pokazao je dve stvari: da jednom obeležen takav ostaješ dugo, baš kao i da kompleks niže vrednosti ima i svoju bolnu dimenziju.
Američka konfekcijska humoristkinja na nevažnoj televiziji ne bi bila vredna spominjanja da neko nije celu stvar shvatio previše ozbiljno. Od peticije do pretnje aktuelnim teniskim majstorom s naših strana, sve ovdašnje reakcije na taj tanak i jalov humor učinile su ga, paradoksalno, moćnim. Na stranu licemerje: politička i svaka druga nekorektnost, površnost, pothranjivanje predrasuda, arogancija bez pokrića - nisu li to sastavni činioci domaćeg televizijskog humora?
Pa, kao što je glupavo jediti se sa pozicija građanske korektnosti zbog etničkih viceva, na primer, tako je jednako besmisleno dizati glas zbog neke nedovoljno duhovite, te stoga i potpuno beznačajne televizijske radnice koja, jasno je, nikad neće biti više od onoga što je sada.
Imamo mi toga ovde dosta, znamo o čemu se radi, nemojmo se praviti Englezi.
Ni Toše.
Ni glupljima nego što jesmo.
