Izvor: Blic, 04.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O knjizi, još malo
U redu, Sajam knjiga je završen još pre nedelju dana, ali zašto još malo ne bismo pričali o tome? Kao da nam je knjiga previše na pameti, kada se okonča cela kampanja koja me neodoljivo podseća na najbolje dane socijalizma.
Dobro, bila je pristojna gužva, mada se ima utisak da broj posetilaca poslednjih godina pada, a nije se lako snaći u ponuđenim, ponekad i kontradiktornim podacima. Ali, konačno, i da ne pada; tiraži knjiga su nam onakvi kakvi su, rečiti pokazatelj prilične >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << (ne)zainteresovanosti prosečne građanke/građanina za knjigu.
O razlozima se, naravno, može mudrovati, recimo o ceni knjige. Za svakoga ko se razume ona je onoliko niska koliko je moguće, jer izdavači, kao i pekari, moraju nešto da zarade. Može se pričati i ovome i onome, ali činjenica jeste da su u ovoj zemlji niski tiraži svakog štampanog proizvoda, od dnevnih novina nadalje. I to nije teško ustanoviti ako uporedite ovdašnje podatke s podacima iz zemalja slične veličine, nama ne tako dalekih.
S druge strane, jedna anketa je svojevremeno ustanovila da spadamo među građane Evrope koji najviše vremena provode pred televizorom. Znam, dajem šlagvort onima koji vole da zapomažu protiv modernih tehnologija jer, zaboga, da nema televizora ili interneta svi bi sedeli i čitali knjige, po mogućstvu one koje su upravo oni pisali. Nešto tu nije u redu, jer u zemljama u kojima takođe sve to postoji, pa čak i više nego kod nas, više se i čita, i novine i knjige. Beogradski sajam je možda, kako se voli reći, najveća knjižara na svetu, ali bi bilo lepo da kod nas ima više knjižara, običnih i malih. Prave knjižare postoje u dva, tri grada u Srbiji, ostalo su papirnice u kojima se nalazi i poneka knjiga.
Ne znam da li ovo znači da nemamo čitalačkih navika, da smo zapravo usmena kultura, da je tranzicija stvari koje su i pre loše stajale učinila još gorim, ne znam ni šta neko može da učini i da li može, sajam, ministarstva, nikako ne verujem u kampanje tipa "lepše je s knjigom".
Neću ni da zameram što se ovako turobno na Sajmu i oko njega nije više govorilo, možda je dobro imati bar jednu nedelju samozadovoljstva i svečanosti. A svakako je dobro što je ustanovljena Dositejeva nagrada za strane izdavače i što je dodeljena austrijskom izdavaču Lojzeu Vizeru, jednom od, ne zavaravajmo se, retkih stranih izdavača koji sistematično objavljuje naše pisce.
Ako se izuzmu retki primeri poput izdanja knjiga jedne profesorke sociologije, ovo je valjda prvi put da smo pokazali spremnost da nešto učinimo da se naša literatura objavljuje u svetu makar malo više. A politika malih koraka može biti dobra, čak i najbolja, naročito ako je jedina moguća.
