Izvor: Politika, 16.Jul.2013, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O jeziku i doslednosti
Povodom uvodnika ,,Itihad ili Etihad“, ,,Politika”, 13. jula
Sa velikim zanimanjem pročitao sam tekst Gradimira Aničića u kojem autor obrazlaže stav „Politike” prema transkripciji stranih reči, braneći pri tome odluku uredništva da naziv avio-kompanije Ujedinjenih Arapskih Emirata na srpski transkribuje kao „Itihad“, umesto „Etihad“, kako to čine drugi mediji. Razlozi koje gospodin Aničić navodi za tu odluku na prvi pogled su sasvim razumni. „Kada imamo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nedoumice – kaže autor – savetujemo se i pitamo naše lingviste za savet.“ Izgleda, međutim, da saveti srpskih lingvista nisu stigli do Džejmsa Hogana, prvog čoveka ,,Etihada”, koji u svojim javnim nastupima izgovara jedno prilično jasno „e“. Ti saveti takođe nisu stigli ni do ljudi zaduženih za produkciju promotivnih materijala ove kompanije, budući da se u više reklamnih video-spotova na engleskom jeziku takođe može lepo čuti „Etihad“. Na kraju, sa srpskim se lingvistima nije konsultovao ni čuveni novinar mreže Si-En-En Ričard Kvest, koji (pogađate!) u svojim reportažama takođe kaže „Etihad“.
Ipak, uredništvo „Politike” insistira na „Itihadu“ jer, kako tvrde, imaju stručnjake na svojoj strani. A šta će ti stručnjaci reći na moje primedbe, to nije teško pretpostaviti. Ne može se, reći će naši lingvisti na koje se ,,Politika” oslanja, transkripcija zasnivati na tome kako pojedinačni govornik nekog jezika (u ovom slučaju moja malenkost) čuje određeni glas. Moraju, reći će naši lingvisti, postojati nekakva transkripciona pravila, inače ćemo završiti u stanju potpune anarhije (tačnije, takvo stanje već vlada). Problema sa transkripcijom zaista ima, i dovoljno je prisetiti se takvih promašaja kakvi su „Viljem Šekspir“ i, svojevremeno, „Los Angeles“, pa da čovek razume da nam je ipak potreban nekakav red. Problem je, međutim, što jezička pravila nisu i ne mogu biti isto što i Krivični zakonik, i što u stvarima jezičkim lingvisti, uz sve poštovanje prema njihovom znanju, ne mogu uvek biti vrhovni arbitri, posebno ne u vreme kada je autentičan izgovor stranih reči dostupan i običnom govorniku srpskog jezika kao nikada u istoriji.
Uostalom, poznato je da su neki od naših najeminentnijih lingvista u kontinuiranoj svađi s većinom obrazovanih govornika srpskog jezika kada je reč o određenim pitanjima. Da počnem od dva kapitalna promašaja. Prvi je insistiranje da se američka imena, u cilju ujednačenosti, transkribuju u skladu sa britanskim izgovorom. Jedna od posledica ovakve prakse bila je i preporuka da se ime restorana „McDonald’s“ transkribuje kao „Makdonalds“, i to uprkos činjenici da je ova kompanija svoj proizvod u Srbiji reklamirala kao „Mek“! Sličan promašaj je i insistiranje akademika Ivana Klajna da se ime britanske pop grupe transkribuje kao „Spajsgerls“. Takva preporuka bi možda i bila prihvaćena pre šezdeset godina kada niko nije govorio engleski, ali danas, kada je svako dete izloženo satima televizijskog programa na tom jeziku, ta preporuka je naišla (i još uvek nailazi) na zasluženi podsmeh.
Siguran sam, takođe, da profesor Klajn sa dobrim razlozima insistira (a uredništvo „Politike” prihvata) da glas koji se u italijanskom nalazi u rečima poput „Lecce“ treba prenositi srpskim „č“ a ne „ć“, ali sam isto tako siguran da insistiranje na transkripciji „kapučino“ ili „Al Pačino“ predstavlja nerazumno teranje inata (da ne govorim sada o tome što je Al Paćino Amerikanac, pa izgovor njegovog imena na italijanskom nema nikakvog značaja). Milioni govornika našeg jezika decenijama govore „kapućino“ a ne „kapučino“ jer su očigledno bolje od profesionalnih lingvista osetili da je ovaj drugi izgovor daleko lakše sprovesti u delo u govornom srpskom jeziku. Uostalom, šta je sledeće? Hoćemo li uskoro morati da govorimo „čao“ umesto „ćao“?
Razumem, naravno, potrebu da se jezik normira i jasno mi je da imamo velikih problema sa pismenošću ne samo novinara, već i prevodilaca, a o običnom svetu da i ne govorimo. Ali kada se gospodin Aničić žali da je „u srpskoj štampi i elektronskim medijima poštovanje jezičke norme postalo pre izuzetak nego pravilo“, on previđa da postoji razlika između jezičke norme i Zakona o bezbednosti saobraćaja. Jer norma koju masovno odbacuju obrazovani govornici srpskog jezika ne može biti norma, ma šta o tome mislili autori pravopisnih pravila.
Transkripcija nije preki sud i uvek podrazumeva neugodno balansiranje između izvornog izgovora, mogućnosti glasovnog sistema jezika u koji se reč prenosi, i poštovanja prema već ustaljenoj praksi. Umesto takvog iznijansiranog pristupa, „Politika” je odabrala da se prikloni jednom nepotrebno rigidnom shvatanju transkripcije. Tako je svakako lakše, ali ne i bolje.
Stanislav Vinaver je jednom primetio – citiram po sećanju – da je jezik isuviše ozbiljna stvar da bismo ga prepustili lingvistima. Ne bi bilo loše da „Politika” sledi njegov primer i malo ozbiljnije shvati negodovanje svojih čitalaca.
Doktor komparativne književnosti, naučni saradnik Kraljevog koledža Univerziteta u Kembridžu
Aleksandar Stević
objavljeno: 16.07.2013.
