Izvor: Blic, 02.Mar.2010, 01:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O jednoj mami i jednom tati
Sa godinama sve manje pijem jer isti efekat postižem naglim ustajanjem. Zato radije sednem u pokušaju da nešto uradim. Zapisujem dve penzionerske crtice, tako neobične za ovu i ovakvu Srbiju.
Aprila '87. jedna mama je slavila svoj 51 rođendan. Kćerka nije znala šta da joj kupi. Kako je dobila dve pozivnice za koncert grupe „Spandau Ballet”, predlaže joj da pođu zajedno. Majka zbunjena ponudom ipak pristaje. Gospođa je tada radila u „Politici” kao >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << lektor-korektor. Radoznala intelektualka, ispravljajući i čitajući razne tekstove bila je veoma informisana. Prolazeći svakodnevno pored „Jugotona” i PGP-a, redovno je sebi i kćerci kupovala ploče.
Nije htela da razočara jedinicu i obukla se kao za operu. Sela u VIP ložu uz samu binu. U hali „Pionir” okupilo se 9.000 ljudi. Grupa je bila na vrhuncu i njihov program mamu nije ostavio ravnodušnom. Kćer će kasnije tvrditi kako je mama sijala. U jednom momentu Toni Hedli je pogledao prema loži, mahnuo i poslao poljubac. Beogradska dama mu je uzvratila.
Nesretne godine su onda navalile. Grupa se '90. raspala, a Jugoslavija upala u agoniju. Kćerka tada odlazi u Nemačku, a gospođa ostaje da čuva svoju majku i psa. Postaje penzionerka i deli neizvesnu sudbinu Beograda. Posle bombardovanja umiru i baka i kuca. U samoći gospođino zdravlje se kruni, ali ne i duh.
Nedavno poziva kćerku u Frankfurtu. Kaže: „Osvanuo prvi lep dan ove godine. Prošetala sam gradom i kupila najbolju kartu za 'Spandau Ballet’!”
Ponosno noseći svoju osmu deceniju, dama je u „Beogradskoj areni” pozdravila povratak grupe na scenu. Vršnjakinja Lenarda Koena sutradan će ujutru oduševljeno raportirali svojoj jedinici: „I dalje su dobri! Pevala sam i unapred proslavila rođendan. Nestrpljivo ih čekam za 23 godine!”
Na četvrtom spratu zgrade u centru Lozane svakog jutra u 8.15 zazvoni skajp na „Apple” kompjuteru. To jedan otac iz Vršca svom sinu poručuje da je vreme za ustajanje. I sve bi bilo obično da na skajp adresi tog oca ne piše: „Mladić od 94 godine. Najstariji 'Apple’ i 'Mac’ korisnik u Srbiji!”
Kao jedan od „Apple” fundamentalista imam potrebu da kažem neku o tom čudesnom čoveku. U knjigu „Najznamenitiji Vršćani” stigao je prošle godine, u mom srcu nalazi se odavno. Rođen usred prvog velikog rata. Drugi svetski rat zaustavio je njegovu gimnastičarsku karijeru. Poslednji rat ga je zauvek odneo iz Sarajeva ka Banatu gde su koreni njegove porodice. Kao izbeglica, bez svih medalja i lične dokumentacije, vratio se u grad gde je njegov otac još 1917. osnovao „Jugoslovensku štampariju”.
Posle svega, svestan da je beskorisno produžavati život već da valja produžavati mladost, ovladao je kompjuterom. Godinama zapisuje svoje uspomene, sluša Mario Lancu i svakog jutra uredno budi jedinca na razdaljini od 1.500 kilometara.
Neki dan sam dobio divnu fotografiju. Olimpijac od 94 i njegova deset godina mlađa supruga naslonjeni na prozor novog a praznog stana zajedno gledaju grad. Odavno nisam video tako poetičan prizor. Kako je to lepo posle 65 godina braka svako veče kazati svojoj saputnici: „Laku noć, moj mali slatkišu!”
Ako su zamrznute penzije ponižavajuće, ako su stariji osuđeni da prave čorbe od bačenog povrća da prežive, mene greje saznanje da neki u ovoj zemlji ne pristaju da budu pobeđeni. Primeri gospođe Vere i gospodina Srete daju mi pravo da se radujem ostatku ovoga što smatram mojim životom.
