Izvor: Blic, 02.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O gubitnicima, i o pobedniku
Pre izvesnog vremena, posle neke od naših spektakularnih pobeda u fudbalu nad, recimo, Kazahstanom - a ne, to smo izgubili; biće da je posredi kogod drugi, jako važan i tradicionalno neugodan - neko je upriličio susret Novaka Đokovića, zvanog Sajla, sa fudbalerima. U toj prigodi čovek je, budući fino vaspitan i iz dobre kuće, obukao onaj crveni dres s belom kragnicom, modno čudo(vište) zbog koga naši fudbaleri izgledaju kao uštirkani. Htedoh, tada, da zavapim: ne oblači to, Nole, nego >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << daj tim luzerima svoje stare majice, ne moraju da budu one za glavne terene grend slem turnira, može i nešto za trening. Daj im svoj pelcer, njihov ne uzimaj! Nema, dabome, smisla porediti jedan individualni sport s ljudskom delatnošću koja je, ionako, više igra nego sport. Porediti se, međutim, može takmičarski duh, psihomentalna, ako neko voli i - mentalitetska, ljudska situacija koja gubitnika čini takvim, baš kao što i pobednika određuje njegova individualnost. Gubitnički duh sačinjen je od nekoliko svojstava.
Neka su, naizgled, potpuno kontraindikovana. Bahatost, recimo. Gubitnik je uvek bahat, osoran, u gardu. Gubitniku su uvek krivi drugi za njegovo gubitništvo. Gubitnik je mali u porazu, a još manji u pobedi. Kada pobedi, luzer je pun sebe: za sve ranije poraze uvek ima racionalno i jednostavno objašnjenje - najčešće kakvu notornu budalaštinu; ako je pobedio, onda je baš to njegova prava slika. Gubitnik ima odnos prema prošlosti, seća se samo pobeda. Gubitnik ne analizira poraz, jer poraz se, eto, dogodio, ali zato brižljivo razmatra elemente svoje pobede, jer ona nikad nije slučajna i uvek je posledica Velikog Plana.
Gubitnik se sklanja od drugih očiju, traži razumevanje za svoju patnju u porazu. U pobedi, pak, razmetljiv je i, ponovo, bahat. Gubitnik se kune u svoj mentalitet i svoj narod, a kada je, usled zaprećene kazne, potrebno potisnuti svoje osobine - najčešće dostojanstvo - on to spremno čini. Gubitnički je duh isto što i podanički. Slugeranjska snishodljivost dovedena do puke servilnosti - sve dok jači ne okrene glavu; tada ga se hrabro psuje u potiljak. Podanik (gubitnik) uvek je besan na druge, uvek i ponovo kabadahija. Gubitnik ne udara pesnicom, on pljuje u lice. Najzad, gubitnik uvek uživa u samozavaravanju. Potonjeg smo svedoci ovih dana, kada se valja baviti nekolikim porazima. Onaj reprezentativni čist je u svojoj epohalnoj gluposti: Belgija je izašla na teren da se, eto, preda Srbiji, jer ionako nema šanse za prolazak na Evropsko prvenstvo. Ovde se pošlo od sebe; da je obrnuto, tako bismo se mi ponašali. Nonšalantno bismo izgubili, jer to nije važno. Odlika luzerskog pogleda na svet jeste baš ta podela na važne i nevažne utakmice, jedan od razloga što fudbal nije (uvek) sport: u sportu ne postoji nikakav drugi smisao osim pobede, nad protivnikom ili nad samim sobom. U fudbalu uvek postoji kombinatorika, kao u kartaroškoj igri. (Da se razumemo, ovo nije negativna stvar: potpisnik, recimo, voli fudbal baš sa tih razloga.) U luzerskom fudbalu, pak, kombinatorika je važnija od igre i duha nadmetanja, sportskog duha, dakle. Na ovu metnalitetsku pripremu dolazi nevolja zvana Havijer Klemente. Njegova je logika neumoljiva: on trči svoju poslednju trku, i ne bi da se bruka. Otud, recimo, uvođenje defanzivnog igrača sredine u času kada gubiš i kada nije ostalo mnogo vremena. Na kraju utakmice moguće je pristupiti uobičajenom postupku samozavaravanja. Tri-dva, naime, to zvuči kao da je bila dobra utakmica koju, eto, nesrećom - gubitniku je udeo sopstvene nesreće ključan za poraz, u pobedi se sreća ne postavlja kao mogućnost - gubimo. Klemente, načinom na koji se obreo na klupi države o kojoj nije znao ništa, već u startu obeležen kao gubitnik, prikazuje sve te luzerske osobine, a tako igra i njegov tim - tim, i u tome jeste stvar, bez ijednog izuzetnog individualca. Kad to nemaš, onda stvaraš kolektivni pobednički duh. Ako umeš. Još od Piksija i Peđe, Srbija nema velike igrače. Od odličnih klupskih igrača pokušava se praviti lidere, ali to ne ide. Kao što ni srčani nacionalni radnik sklon driblingu uprkos nevelikom daru nije nužno veliki pobednik - u šta se nedavno uverio ceo jedan domaći stadion, tako se od mediokriteta ne može napraviti izuzetnog pojedinca. Osim talenta, neophodno je imati i duh pobednika, a to znači plemenitost, dostojanstvo, spremnost na suočavanje s vlastitim slabostima. Viteštvo, starinski patetično rečeno. Šta je to? Možda ono kad Novak Đoković, pošto je četiri sata i četrdeset četiri minuta igrao protiv Štepaneka, koji je za to popodne prošao put od nesimpatičnog obesnika što udara loptu prema protivniku posle izgubljenog poena i sugeriše linijskim sudijama kupovinu naočara do zabavnog, gotovo komičnog tipa koji naprosto nije dorastao šampionu - kada, dakle, Nole slaveći svoju pobedu pokaže na protivnika. To je viteški, znači: šampionski. Posle dobijenog četvrtog seta, Nole je skočio i kriknuo, baš onako kako to čine fudbaleri. Potom je podigao ruke prema publici koja ga je očigledno volela, kao da traži podršku nalik onoj na fudbalskom stadionu. Onda je upregnuo sve svoje rasne konje u kočiju uspeha i odneo Štepaneka u tajbrejku. To znači da, osim što je šampion, nije odavde. Ali se može doći kod njega, po pelcer.
