Izvor: BKTV News, 06.Avg.2012, 22:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O čemu šapućemo!
Ako se ostvari najava da će prvi potpredsednik nove srpske Vlade zatražiti objašnjenje zašto je ministar Ugljanin prisustvovao postavljenu spomen obeležja čoveku koji je optužen i streljan neposredno posle Drugog svetskog rata, zbog pogubljena nekoliko hiljada Srba – biće to retka prilika da se na pravi način i na pravom mestu otvroeno, bez ustručavanja i šaputanja, razgovara o stvarima koji sprečavaju da se uspostave medjunacionalni mostovi.
Balkan je sam po sebi veliki izazov. >> Pročitaj celu vest na sajtu BKTV News << I regija u kojoj skoro trideset nacija i nacionalnih manjina vekovima ne mogu na duži rok da uspostave trpeljivu saradnju. Ako ne i nešto više od toga. U socijalizmu se to zvalo „bratstvo i jedinstvo“, koje se sa raspadom Jugoslavije pretvorilo u mehur sapunice. I koji je pukao je na prvi mig stranih centara moći kojima nikada nije, niti će ikada ići u račun, da se na Balkanu uspostave istinski susedski odnosi.
Nije moguće da baš svuda i u svemu „stranci“ imaju toliku moć, pa naša pamet i istina da smo osudjeni da živimo jedni kraj drugih, nema baš nikakvog uticaja. Lično sam uveren da u tome najveću krivicu imamo baš mi Srbi. Drugi se ne ustručavaju da brane „svoej tekovine“?!
Ako predsednik Hrvatske na incijativu predsednika Srbije odgovara preko svog kabineta da „prvo moramo da se dokažemo u regionu“, onda ostaje gorak ukus da mi, Srbi, odista nismo u stanju da makar u dve ili tri stvari imamo čvrst nacionalni konsenzus i da od toga ne odstupama. Sve nacije i opstaju na tome. Na unutrašnjem jedinstvu oko onog sa čime se ne kocka, niti prave kompromisi.
Ovako šapućemo, umesto da otvoreno razgovramo, o „ohrabrujućem prijateljstvu Josipovaića i Tadića, koje je nestalo sa promenom vlašću u Srbiji. Možda je za Tadića lično imalo nekog značaja odlazak u Dubrovnik bar radi utehe od gubitka na izborima, ali Srbiji ne ide u prilog da se on tamo rukuje sa Tačijem i da ispada da Zagreb prihvata smao onog šefa države Srbije koji nije spreman da postavi pitanje – kako je moguće da proterivanje 230.000 srpskih nejači iz Kninske krajine nije genocid, ali jeste „domovinski praznik“ onih koji su to činili ognjem i mačem?!
Neke stavri jednostavno su u sukobu sa logikom. Ako su generali koji su komandovali „Olujom“osudjivani i u Hagu, ako je to proglašeno „zločinačkim udruživanjem“, ako je neko tenkovima i topovima iselio ceo jedan narod koji je vekovima živeo u Kninskoj krajini, onda jednostavno je teško razumeti da proterivanje tolikog broja žena i dece odista jeste „domovinski nacionalni praznik“.
Ili da budem jasniji – za dobre odnose potrebna je i zajedničko priznanje i dobrog i zla koja smo jedni drugi činili posle pola veka „bratstva i jedinstva“.
Posebno, da li je Srbija trebalo ćutke da predje preko neočekivanog gesta generalnog sekretara Ujedinjenih nacija koji je posetio groblje u Srebrnici, ali nije imao volju da se prošeta još koji kilometar dalje i poseti i groblje drugog naroda.
Mirko Stamenković
Tweet
