Izvor: Politika, 05.Nov.2013, 15:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O Tijaniću i NIN-u
Ima li veće ironije no da poslednji oproštaj od Tijanića u NIN-u bude uz naslovnu na kojoj je Mesić. Upravo je Mesić personifikacija svega protiv čega se Tijanić borio svojim pisanjem, svojim novinarstvom
U nedelji kada nas je napustio Aleksandar Tijanić, na naslovnoj strani novina koje se zovu NIN osvanuo je Stipe Mesić. Kakva ironija. Tijanić je u NIN-u započeo novinarsku karijeru. Smislio je da mu poslednji intervju posmrtno bude objavljen baš tamo. A ljudi koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sada vode NIN nisu smatrali da je dovoljna novinarska ekskluziva – ni čast – da na koricama imaju najboljeg novinara od Vardara pa do Triglava.
Zašto je NIN na naslovnicu stavio živog Stipu Mesića, a ne svoga Tijanića koji nas je zauvek napustio? Šta nam je to otkrio ostareli hrvatski političar te je uredništvo NIN-a odlučilo da će im baš to podići tiraž? Zašto kada Tijanić i mrtav govori bolje, jače, tačnije i aktuelnije od svih koje čitamo i slušamo u društveno-političkom životu?!
Ima li veće ironije no da poslednji oproštaj od Tijanića u NIN-u bude uz naslovnu na kojoj je Mesić. Upravo je Mesić personifikacija svega protiv čega se Tijanić borio svojim pisanjem, svojim novinarstvom. Protiv licemerja, nacionalizma, straha i beznađa. Sećam se kada je tadašnjeg predsednika SFRJ Stipu Mesića Tijanić u Sarajevu propitivao šta namerava sa onda nam još zajedničkom zemljom. Upravo je tada postalo jasno da je Mesić sa naslovnice NIN-a svim snagama razbijao Jugoslaviju i borio se za nezavisnu Hrvatsku.
Nedugo iza tog intervjua počeo je rat. I pobedio je Mesić. Dobio je svoju Hrvatsku, a dobio je i današnji NIN. Jezivo je da za nekada ugledni NIN, veću težinu ima Mesić od Aleksandra Tijanića, novinara koji je za svake novine za koje je igrao bio najveća i neponovljiva zvezda. Svaki njegov transfer iz novina u novine, s jedne na drugu televiziju, uzburkavao je javnost jer se znalo da tamo gde je Tijanić, tu su šampioni. Dakle, od Saše, čiji je odlazak prva vest u regionu. Jer nema Tijanića dva komada. I sve ovo nije bilo dovoljno za novine u kojima se Tijanić rodio i u kojima se oprostio od nas.
Možda je besmisleno raspredati o tome šta NIN stavlja na naslovnu stranu jer Saše više nema i, dođavola, baš ga briga za naslovnu stranu nekih novina koje su od svega što su nekada bile, zadržale samo ime.
A ovo sve i jeste priča o srpskom novinarstvu koje je odavno dušu đavolu prodalo i zato je sve moguće, pa i da u ovonedeljnom NIN-u osvane Mesić koji se češka po gustoj sedoj obrvi i saopštava: „Imao sam špijuna u Predsedništvu SFRJ”, dok ga sa male sličice u uzglavlju posmatra Tijanić rukom poduprte brade.
Šta nam to poručuje? Da je naknadna ispovest glasnika „Oluje” važnija od pijeteta prema našem Saši? Ili je samo reč o ličnoj procena nekog bezličnog urednika?
Razumem Aleksandra Tijanića što je ostavio poslednji intervju NIN-u. Kao što je rekao: „Tu sam počeo, neka tu i završim.” Simbolički, bio je u pravu. Suštinski, NIN odavno ne postoji. Kao ni mnoge druge stvari u koje je verovao i za koje se borio. Jedno je sigurno – imali smo novinara, pisca, čoveka, koji je često bio glas onih čija reč nije mogla da se čuje.
Ali, nije ovo tekst o Tijaniću. O Saši najbolje govore njegovi neponovljivi tekstovi, intervjui, govori. Ovo je tekst o onima koji ne cene svoje, ne drže do sebe, ovo je tekst o izgubljenom novinarstvu u Srbiji. Tijanićeva zaostavština vremenom će postajati sve vrednija. Objavljivaće se njegovi tekstovi, govori, čitaćemo ga kao što danas čitamo Arčibalda Rajsa. I te kako će nam nedostajati.
Branka Nevistić
objavljeno: 05.11.2013.
