Izvor: Telegraf.rs, 04.Avg.2016, 19:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O OVOME SE I DALJE PRIČA U VOGOŠĆI: Vukan je sahranjen, a onda SE VRATIO KUĆI!
Kažu da klinička i "prava" smrt nemaju puno zajedničkih strana. Kod kliničke smrti dođe do zastoja rada srca i respiratornog sistema, dok mozak nastavlja svoju funkciju, radi i živ je. Oni koji dožive kliničku smrt neretko se ponovo vrate u život.
Doduše, onih koji su se nakon smrti "vraćali kući" sa svoje sahrane malo je, ali ih je bilo. Prema rečima Murata Musabegovića iz Vogošće, jedan od takvih slučajeva 1960. godine zabeležen je i u njegovoj opštini.
Vukan >> Pročitaj celu vest na sajtu Telegraf.rs << Perić, sin Lazara, rođen 1929. godine u vogošćanskom naselju Budišići šezdesetih godina važio je za vrlo zanimljivog šereta, kaže Murat Musabegović. U svojoj dvadesetoj godini oženio se Ružom Bogdanović koja mu je rodila više ćerki. Znao je da zbija šale na tuđi, ali i svoj račun. Jednog dana 1960. godine, prijatelje, poznanike i radne kolege iz firme u Vogošći, gde je radio, naprasno je šokirala vest o njegovoj, iznenadnoj, smrti. Smrtovnice u vezi sa sahranom bukvalno su osvanule preko noći. Reka građana počela je da obilazi njegovu porodicu, i da joj izjavljuje saučešće. Njegove kolege pomogle su kako bi sahrana protekla onako kako zaslužuje dobar, vredan kolega, koji je voleo društvo.
Foto: Telegraf
Kažu da se na njegovom pogrebu okupio do tada najveći broj građana, jer ne dešava se svaki dan da, bukvalno, preko noći, neko umre u "cvetu mladosti".
Predstavnici sindikata njegove firme, predstavnici društveno političkih organizacija i drugi prijatelji i poznanici, u svojim obraćanjima pohvalno su opisivali život Vukana Perića. Neki su u svojim oproštajnim govorima naznačavali kako bi on da je kojim slučajem živ, tek znao da uživa u čarima života.
Posle oproštajnih govora sveštenik je pozvao one koji su se, celivanjem pokojnika, hteli da se oproste od njega. Radnici pogrebnog preduzeća skinuli su poklopac sa sanduka.
- Šta se ovde zbiva - začuo se glas iz kovčega.
Radnici pogrebnog preduzeća, i oni koji su se nalazili u neposrednoj blizini odra počeli su da padaju u nesvest. Drugi su, videvši da pokojnik ustaje iz sanduka svojim nogama "dali vetar" i pobegli sa groblja glavom bez obzira.
- Čekajte i mene - slušali su za sobom "pokojnikove" povike.
Foto: Pixabay
Videvši da je ostao sam "pokojniku" nije bilo druge nego da, pošto se malo pričestio ostavljenom rakijom, sanduk u kojem je ležao uzme pod ruku i zaputi se prema svojoj kući.
Usput su mu neki, ne znajući za njegovu sahranu, otpozdravljali čudeći se mrtvačkom sanduku koji je nosio.
- Sigurno opet zbija neku šalu - komentarisali su. Kada je stigao svojoj kući, gostima koje je zatekao rekao je da su mu se leđa od ležanja ukočila, i da slobodno sednu, i da se počaste, a on će malo da odmori.
A, kada su svi redom počeli da padaju u nesvest, bio je vrlo iznenađen. Ispustio je mrtvački sanduk iz ruku, otišao do česme kako bi vodom kvasio lica gostiju i budio ih iz nepredviđenog sna.
- Šta se ovde zbiva, opet mu izleti isti uzvik kao na groblju. Je li se to neka moja ćerka udaje pa ne smeš da mi kažeš - pitao je svoju suprugu Ružu koja je polako počinjala da dolazi k sebi.
Foto: Profimedia/Corbis
- Nije to razlog za tugu. Idem po muziku da napravimo pravo veselje - pričao je on.
Tek kada su i drugi počeli da dolaze sebi objasnili su mu o čemu se, zapravo, radilo. Rekli su mu kako su ga malopre "ispratili" na groblje, pa im nije jasno kako je vaskrsnuo. Pošto nisu i dalje verovali da je živ, štipali su ga po raznim delovima tela. Njegovi uzvici bola vraćali su ih u stvarnost.
Ispostavilo se, kasnije, da se Vukan Perić izvesno vreme nalazio u stanju kliničke smrti. Kako je do toga došlo, i kako se on ponovo vratio među žive nikada u potpunosti nije razjašnjeno. Godinama kasnije njegov slučaj se prepričavao.
Vukan je na tavanu svoje kuće brižno čuvao pogrebni sanduk, čistio ga i glancao s vremena na vreme, kako je sam voleo da kaže "da mu se nađe pri ruci ako zatreba".
Njegovi prijatelji sećaju se brojnih komičnih scena koje su pratile njegovo putovanje i povratak sa "onog svijeta". U radnoj sredini, kada bi ga rukovodioci ulovili da "zabušava" sa ispunjenjem radnih zadataka, znao je iz džepa da izvadi svoju smrtovnicu i reći "da ga puste na miru".
- Kako će mrtav čovek da ispunjava radne zadatke - govorio im je u šali.
Da li je Vukanu, u međuvremenu, zatrebao pogrebni sanduk u kojem je, svojevremeno boravio teško je znati. Minuli rat u Bosni i Hercegovini izbrisao je tragove na putu kojim je on krenuo. A, gde je on danas, šta radi, da li je živ, malo ko zna!?
U Vogošći je nestalo njegovih šala, priča o njegovom pogrebu i zagrobnom životu, ali ne i sećanja na njega i njih.
(Telegraf.rs)
.jpg)
