Izvor: Politika, 23.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O Borisu Tadiću i „Politici”
Prateći polemiku između Borisa Tadića i „Politike” sećanje me je vratilo u vreme kada sam upoznala Borisa. Završavala sam studije sociologije i bila veoma zainteresovana za sociologiju politike, koju mi je predavao njegov otac Ljuba. On me je upoznao s Borisom napomenuvši da nas dvoje delimo jednu „zajedničku ljubav”. Bila sam nemalo iznenađena da je Boris, koji se ni po čemu nije razlikovao od svojih vršnjaka, bio kao i ja fasciniran Rozom Luksemburg, jednim od najsvetlijih ženskih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << likova socijalističkog pokreta – ženom koja je u vreme kada je boljševizam pretvarao socijalistički projekat u autokratiju imala snage i hrabrosti da kaže: „Sloboda je sloboda za one koji misle drugačije”. I tako, zahvaljujući poštovanju prema velikoj i tragičnoj revolucionarki, koju su zverski ubili prethodnici nacista 1919. godine, upoznala sam Borisa Tadića pre skoro četrdeset godina. Pratila sam njegovo odrastanje i razvoj i mogla da konstatujem da je uprkos svim teškoćama kroz koje je prolazilo ovo naše društvo, uprkos izazovima i lomovima, uprkos tome što je ceo svoj odrastao život proveo uz politiku i u politici, za razliku od ogromne većine ostalih, uspeo da ostane – dobar čovek koga politika nije promenila.
Boris je poštovanje slobode, demokratije i ljudskih prava poneo iz svog doma, uspeo je da razvije političku kulturu i kulturu dijaloga tokom svoje profesionalne i političke karijere, te je veoma teško poverovati da je, naprasno, u svojoj polemici s „Politikom” sve to zaboravio ili se svega toga odrekao. Kada se cela ta polemika pažljivo analizira nesporno je da je „Politika” objavila tekst o nasledstvu pokojnog gradonačelnika Bogdanovića za koji se ispostavilo da nije bio zasnovan na proverenim činjenicama, da je predsednik Srbije uputio otvoreno pismo „Politici” u kojem je zatražio da se, ako se raspolaže činjenicama o tom nasledstvu one dostave nadležnim institucijama. Takođe, konstatovao je da ako to nije slučaj onda ovakvo pisanje ruši ugled pokojnog gradonačelnika i ugrožava njegovu porodicu. Predsedniku je zamereno da na taj način koristi svoju poziciju i vrši pritisak na „Politiku”. Znamo kako su vlasti u ovoj zemlji vršile i vrše pritiske pre, za vreme i posle, na primer, vremena „Vojka i Savla”, ili da pojasnim za one koji su zaboravili taj gnusan tekst, za vreme Miloševićeve autokratije. Da je Boris Tadić ćutao, pogazio bi svoju prirodu – ignorisao bi svoju ljudsku potrebu da kao dobar čovek, i svoju odgovornost da kao predsednik stranke – uzme u zaštitu svog pokojnog saradnika i potpredsednika te iste stranke. Tim pre, što je ustajao u zaštitu i brojnih drugih ličnosti ukoliko je smatrao da im je naneta nepravda. Tadić nije negirao mogućnost da je napis istinit, on je samo tražio da, kao u svakoj državi kojoj je stalo do vladavine prava i pravde, činjenice budu predočene nadležnim institucijama. Naglašavam, on nije tražio otkrivanje novinarskog izvora već činjenica. Da je zvao odgovorne ljude telefonom ili im slao poruke po emisarima moglo bi se govoriti o pritiscima. Otvoreno pismo novinama je njegovo pravo, kao i pravo svakog drugog građanina.
Uostalom, neretko su se u našim novinama, ako se ne varam i u „Politici”, pojavljivali razni tekstovi, ponekad i u obliku demantija šefova kabineta, portparola itd. Zašto bi pismo nosilaca javnih funkcija, pa i onih najviših, bilo tretirano kao veći i opasniji pritisak od pisama onih koji posredno iznose njihove stavove? Ja, inače, ne bih rekla da se „Politika” na bilo koji način uplašila predsednika. Naprotiv, intervju koji je nakon nekoliko dana objavila s njim imao je i neke sasvim neobične delove, kao što su, na primer, navođenja reči njegovog savetnika za štampu koji je prisustvovao intervjuu. Čitala sam intervjue mnogih državnika – od Vinstona Čerčila do Vladimira Putina. Sigurna sam da su većini tih razgovora prisustvovali i njihovi savetnici, najverovatnije ponešto i rekli, ali se to nije beležilo. Možda je takav odnos i dobar jer ukazuje na bar dve stvari – da se „Politika” ne plaši predsednika države (ubeđena sam ni bilo koga drugog) i da Boris Tadić ostaje privržen maksimi koju je poneo iz svoje mladosti: da je sloboda tek onda sloboda kada važi za one koji misle drugačije.
Ceo svoj život verovala sam i borila se za slobodu reči, jer bez slobodne reči i slobodnih medija nema demokratije. Građanima se moraju obezbediti tačne i proverljive informacije da bi sami mogli da donose svoje zaključke i sudove i, konačno, da bi na odgovoran način mogli da ispune svoje najznačajnije građansko pravo – da biraju i budu birani. Sloboda medija je civilizacijsko postignuće bez kojeg je nemoguće sačuvati slobodu i prava svakog građanina i građanke. Međutim, ukoliko te informacije i činjenice nisu tačne i proverljive onda više ne govorimo o slobodi medija već o slobodi manipulacije. Baš zato što verujem u „Politiku” i mnogo očekujem od nje u uspostavljanju standarda demokratskog, pristojnog društva pišem ovaj tekst s nadom da će polemika između Borisa Tadića i „Politike” biti još jedna lekcija iz demokratije, ali i opomena kako pažljivo moramo čuvati i očuvati naše već osvojene etičke i demokratske standarde.
Sonja Liht
[objavljeno: 24/04/2008.]
