Izvor: Politika, 14.Nov.2012, 12:27 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O 28. Džez festivalu
Emocionalne katarze, nefiltrirana podsvest, divlja kakofonija...Postoji nešto veoma posebno u vezi ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala. Program odražava duboku svest o najbitnijim savremenim dostignućima u džez umetnosti. Džez muzičari iz sebe izvlače najviše baš u Beogradu. Kao da živa i oštra energija grada ulazi u samu muziku. Koncerti su skoro uvek prepuni publike koja pomno sluša
Putovao sam po celom svetu i pisao o mnogim međunarodnim džez festivalima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za američke muzičke i kulturne magazine. Ali, do 2008. godine nisam sreo nijednog Srbina. Samo sam čitao o njima, u knjigama o balkanskim ratovima. Onda, 2008. godine, upoznajem dva Srbina, Vojislava Pantića i Vladimira Maričića, na festivalu Umbria Jazz u Italiji. Pričali su mi o Beogradskom džez festivalu. Nikada ranije nisam čuo za tu manifestaciju. Voja i Vlada su me pozvali da dođem. Oklevao sam neko vreme, zato što nisam bio siguran kako će jedan američki novinar biti dočekan u Beogradu, samo devet godina posle NATO bombardovanja. Ali, došao sam 2009. godine, i od tada se stalno vraćam.
Tamo postoji nešto veoma posebno, nešto što se podvlači pod kožu. Ljudi su pošteni, gaje nesentimentalni realizam, koji je prisutan posle bolnih iskustava. Bili su radi da me upoznaju, i njihova dobrodošlica je bila iskrena i originalna. I postoji nešto veoma posebno u vezi Beogradskog džez festivala. Program odražava duboku svest o najbitnijim savremenim dostignućima u džez umetnosti. Festival organizuje Dom omladine Beograda, institucija koju vodi Milan Lučić, i čiji je programski urednik Dragan Ambrozić. Njihovi standardi kvaliteta su visoki.
Džez muzičari iz sebe izvlače najviše baš u Beogradu. Kao da živa i oštra energija grada ulazi u samu muziku. Koncerti su skoro uvek prepuni publike koja pomno sluša. U poslednje dve godine, iz ekonomskih razloga, većina koncerata održana je u nedavno renoviranim prostorima Doma omladine: u Velikoj sali – koja prima 560 posetilaca, ili preko šest stotina, kada ljudi stoje u prolazima na rasprodatim koncertima – i Amerikani – manjem prostoru na spratu, gde se održavaju ponoćni koncerti za mlađu publiku.
Smeštanje većine koncerata u Dom omladine značilo je hvatanje u koštac sa ograničenim prostornim kapacitetima, ali i stvorilo intimniju atmosferu za druženje. Holovi i veliki prostor napolju bili su preplavljeni ljubiteljima džeza tokom sva četiri dana festivala. U Domu omladine su održavane i panel diskusije, kao i besplatni koncerti u holu, a upriličene su i dve izložbe fotografija. Izložba „Balkan Impressions” prikazala je najbitnije ličnosti u istoriji balkanskog džeza, dok je „10 x 3 (+3) = Jazz Greetings From Italy” predstavila živopisne radove tri istaknuta svetska džez fotografa – Adrijana Skonamilja, Tima Dikesona i Jasuhira Fudžioke.
Ove godine, četiri veoma poznata američka sastava su nastupila na festivalu, održanom od 25-28. oktobra. U ovom trenutku je ogromna halabuka oko Embrouza Akinmusirea u Sjedinjenim Državama, a on je u Velikoj sali DOB, ispunjenoj do poslednjeg mesta, pokazao i zašto. On ima šansu da postane sledeći „veliki” džez trubač, zato što njegova smrtonosna muzička moć predstavlja dubok i originalan koncept.
Njegove uzdrmane, zaslepljujuće svetle linije, rasplamsane u svim pravcima, trubačke su forme koje svet nikad ranije nije čuo. Iznad svih uzbuđenja stvorenih svakom složenom konstelacijom trubačkih ideja, pravi izazov njegove umetnosti za slušaoca jeste da sagleda kako se ovi segmenti odnose jedni prema drugima u novim progresijama muzičke logike. Akimusireova naracija nikada nije pojednostavljena eksplicitnim prelazima.
On donosi novosti ne samo kao instrumentalista, već i kao šef benda. Svaki član njegovog kvinteta (Volter Smit treći – tenor saksofon, Sem Heris – klavir, Hariš Raghavan – kontrabas, Džastin Braun – bubnjevi) je od suštinskog značaja u drami Akinmusireovog nastupa. U Beogradu, počeli su onako kako najčešće počinju, sa dugačkom, eksplozivnom, besprekornom kadencom: poziv, samoproglašenje, vatreni odgovor. Ali, onda se ovo veče neočekivano okrenulo na drugu stranu. Svirali su dosta novog programa, uključujući nekoliko balada. Numera „Vartha” počela je tako tiho, kao tinjanje vatre. Heris, pijanista eruptivne, moćne energije bio je neobično tih tokom skoro cele večeri: u „Vartha” je svirao ushićen duet sa Akinmusireom, jednostavno uzdizanje i spušanje u paru, koje se iznova i iznova ponavljalo dok nije postalo hipnotički šaptavi ritual.
Tenor saksofonista Džo Lovano i trubač Dejv Daglas su među najuglednijim američkim džez muzičarima. Njihov novi projekat, Sound Prints, predstavlja originalne kompozicije inspirisane Vejnom Šorterom. Koncert u Velikoj sali DOB sastojao se od čistih, detaljnih aranžmana i elokventnih solo deonica Lovana, Daglasa i kontrabasistkinje Linde Oh. Lovano i Daglas bili su najbolji kada su solirali zajedno, podstičući jedan drugog da pređu preko sopstvenih granica.
Mostly Other People Do The Killing je bend koji morate da čujete uživo da biste poverovali.
Oni su ozbiljni muzičari, ali takođe i urnebesni dadaisti. Trubač Piter Evans i tenor saksofonista Džon Ajrabejgon mogu da buknu u silovitim, prelepim improvizovanim naletima, ili da sve pretvore u užasnu buku, kao razmažena deca uhvaćena u napadu besa. Izgleda da impulsivnost njihove umetnosti dolazi pravo iz nefiltrirane podsvesti. Da biste razumeli ovaj bend, morate da se izborite sa nemogućnošću predviđanja šta će da urade sledeće. Divlje entuzijastična publika u sali Amerikana je tražila bis, koji nismo dobili zbog zgusnutog programa.
Jedno od retkih razočaranja festivala bio je sastav Miles Smiles. Njihovim verzijama kasnijih fjužn kompozicija Majlsa Dejvisa nedostajao je unutrašnji naboj i rizikovanje koje je potrebno hard-core džez fanovima. Naravno, taj koncert i nije bio predviđen za hard-core džez fanove. Miles Smiles, zajedno sa Darkwood Dub, koji su otvorili veče, predstavljali su ustupak Beogradskog džez festivala komercijalnom i popularnom ukusu. Upalilo je: široka i glasna publika ispunila je veliki deo dvorane Sava centra.
Jovan Maljoković Balkan Salsa Band, u Velikoj sali DOB, bio je još jedan takav ustupak, ali je zanosna pevačica Ana Sofrenović spasila veče. Ona je poznatija kao glumica, radila je dugi niz godina na londonskom Vest endu. Otpevala je četiri numere, i svaka je bila izvanredna.
Teško je stvoriti nove interpretacije „Autumn Leaves” i „Summertime”, ali ih je Sofrenovićeva slobodno uvrnula i namazala njenim elastičnim glasom. Okrenula je „Autumn Leaves” u strastvenu i ličnu pesmu, a „Summertime” pretvorila u emocionalnu katarzu. Ali, najbolja je bila „Calling You”, tema iz filma „Bagdad kafe”. Dramatizovala ju je kao prava glumica – bila je to jedna od dve najbolje verzije ove pesme koju sam ikad čuo (drugu izvodi Medlin Istmen, na albumu „Point of Departure”).
Kasni večernji koncerti u sali Amerikana bili su najmoćniji među svim izdanjima festivala kojima sam prisustvovao. Akcenat je bio na avangardi. Alt saksofonista Mikolaj Tšaska i akustični bas gitarista Rafal Mazur, Poljaci, pozdravili su nas sirovim, hrapavim zvucima koji bi probudili i mrtve, povremeno ih obuzdavajući melodičnim prelazima, koji su zapravo otkrivali njihovu unutrašnju melanholiju. Internacionalni kvartet Lorenz Raab Expanded se takođe smestio na daleke margine džeza, oblikujući frakture kontrapukta, divlje kakofonije, i maničnu duhovitost, sa prostorom za povremeni pronicljivi lirizam. Trio Das Kapital izložio je dela Hansa Ajslera u oštrom i svečanom tonu, pre nego što su ih rasturili na komadiće, iz čiste zabave.
Dva sastava koja su bila manje radikalna, ali ne i manje kreativna, su Blazin‘ Quartet i Nenad Vasilić kvartet. Prvi je internacionalni kvartet koji svira svež, inteligentan, visoko-energetski neobap. Oni su bukvalno potpalili festival vodeći džem sešn u Džez klubu Čekaonica pre nego što je manifestacija zvanično otvorena, i potom odsvirali još jedan ubistveni set u sali Amerikana.
Vasilić predstavlja jedno od otkrića za pamćenje, zbog kojih dolazim u Beograd. Nastup njegovog kvarteta u sali Amerikana je bio organska mešavina starih balkanskih folklornih elemenata i novomilenijumske džez spontanosti. Ritmovi u 11/8 i 7/8 taktu su suptilni i neodoljivi. Mešavina sazvučja je jedinstvena: podrhtavanje Vasilićevog kontrabasa, tužni uzdasi harmonike Marka Živadinovića, molećivi sopran saksofon Vladimira Karparova. Romantična, dirljiva, vanvremenska muzika kakva bi se možda svirala oko neke ciganske logorske vatre, osim što je otvorena i za beskrajne mogućnosti džez improvizacije u momentu.
Moram da se vratim u Beograd.
Tomas Konrad
Autor je stalni saradnik časopisa JazzTimes i jedan od urednika časopisa Stereophile. Objavljuje tekstove i u časopisu New York City Jazz Record i na vodećem svetskom džez portalu AllAboutJazz.com.
Tekst u prevodu Sofije Knežević objavljen u Kulturnom dodatku 10.11.2012.
objavljeno: 10.11.2012.
