Izvor: Večernje novosti, 05.Avg.2017, 20:43   (ažurirano 02.Apr.2020.)

"Novosti" sa rudarima polja "D" kolubarskog ugljenokopa: Nije život kao ugalj crn

Na paklenoj vrućini sa rudarima prve smene površinskog ugljenokopa kolubarskog polja "D" ZA DVA sata su "popravili zube" na moćnom bageru "sedmici", ili, kako vole da kažu, njihovoj "plavoj ptici". A imali su duplo više vremena da "glodača" naoštre pred novo, ko zna koje zarivanje u zemlju. Pršte varnice ispred zavarivača Dragana Lazića. Udara masivni čekić u rukama Vladimira Sarića. Voja Andrić nam kaže: "Samo nas zadržavate". A Lazić mu iza maske dobacuje: >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << "Ti si, Vojo, uvek bio dobar za repliku". Bagerista Rade Marković tek će posle da se umeša u razgovor. A tada je počeo vetar sa svih strana, podigao crnu prašinu, pa su reči stizale u slogovima. Mileti Mići Đorđeviću, ipak, ni tada nije promaklo da je, zamislite, novinar pod obaveznom HTZ opremom, obaveznom za sve "kolubarce", "obrnuo pantalone, pa mu džepovi nisu tamo gde treba". Ovo je polje "D" kolubarskog ugljenokopa, prva smena površinskog kopa pod afričkim suncem. Temperatura se meri u hladu i kad je vetar ublaži. Pogled u termometar, ne ulazimo u ispravnost sprave, a čudimo se da je živa tek na 36 podeoku. Doduše, bilo je, može se reći, rano prepodne, ali vrelina koja isijava iz crnila zemlje, u sadejstvu sa zvezdom koja odozgo prži, čini nam se da ćemo svi zajedno da završimo kao rasad kupusa zasađen prošle nedelje, a nikog nema da ga zalije. - Oguglali smo i na žege i na minus 30, a to je kada se prsti lepe uz mašinu - eto ti ga da objasni Tomislav Grujić, glavni poslovođa na BTU (bager, traka, utovar). - Mi u jednom danu kopamo, uprkos ovoj vrelini, po šest i po miliona tona s jednim bagerom. Neki sa četiri kopaju sedam miliona. I mi se ne žalimo. Zašto? Zato što znamo da je ovaj kop naš život i da, baš, nije kao ugalj crn. Upeklo odozgo, prži odozdo, i moćna mašina kao da je tako udešena da sa 40 metara visine vuče vrelinu prema zemlji, da bude u sadejstvu sa poludelom klimom, a da ne zaustavlja ove dobre ljude, ljudske krtice, kojima ni reč da izvučeš ne možeš, da se požale. A ništa nije namešteno, oni su akteri istinske životne scene čiji je moto: radi da bi zaradio. A zarada ide porodici, deci, njihovom školovanju. Tako se kuće "kolubarci", da ih pamte oni koji posle njih dolaze. O zaradama ne žele da govore. Dobro, to je njihovo pravo, ali, ote se jedna rečenica: "Kad rudar ide u penziju, kaže - zbogom kope, zdravo pope!" Dovoljno za sudbinu kamarata koju bi potpisao svaki rudar, ne samo u Srbiji. Naši sagovornici poruku ilustruju i podacima da mnoge njihove kolege ne dočekaju prvu penziju. Dodaju da im je sindikat velika podrška u svemu, respektuje ga poslovodstvo, što može biti i da nije čudo, jer, kako kažu, gotovo svi njihovi direktori su prošli "obuku" od kopa do poslovne zgrade. Drže se, razumeju se i u patnjama i u radostima. I nasmejani i grubi. Tek se oženili, tek postali očevi, dobričine, kreditaši, dužnici, prijatelji, sa godinom i više decenija staža - svi vole "Kolubaru". - Teški uslovi rada, kao što su ovih dana, zbližavaju nas - govori Rade Marković, dok prašina oko podneva, a svakog dana u isto vreme stiže taj vetar koji je nosi, zasipa reči. - Mi smo zajedno i na ispraćajima, slavama, prvim penzijama, sahranama, rođendanima. Na kopu - do koga su nas dopratili Ranko Ristić i kolege Natalija Živković i Radoš Lazarević - peče kao u pećnici. Takav je naš osećaj pod zvezdom debelom na nepreglednom mrkom polju gde "kolubarci", uz pomoć mašina, iskopavaju grumenje koje užareno baca sjaj u svakoj drugoj kući u Srbiji. - Svaka druga sijalica u Srbiji, a to je tačno, žari, zahvaljujući "Kolubari" - govori nam Aleksandar Ostojić, poslovođa, mašinac. - Osetio sam ja i miris jame, ali ovaj koji ti puni pluća da si važan za Srbiju, to je tek nešto... Ili osećaj da su moja deca, a imam ih troje, postali svoji ljudi zahvaljujući i kopu. To je tek nešto. Kad se vratim iz smene i prašnjav ih poljubim... Čudo je koliko volim ovu "Kolubaru". Na kopu i Mila Simić, geometar. Ona i Kristina Aćimović, obe terenci. - Dva sina imam, za njih živim, i ništa mi nije teško - kaže Mila. Na kop stižu direktori Nenad Grujić i Dragan Lazić Čele. Neće da govore za novine. Rudari svedoče da su oni svakodnevno među njima. Tako se, kažu nam, cene direktori, kad su sa radnicima. Mi se okrećemo najmlađima u ovoj, dnevnoj šihti na polju "D". Pred nama je Novak Đorđević (26), pet i po godina na kopu, uz "plavu pticu". On u decembru čeka prinovu: - To mi je bila želja. Kad imaš siguran posao, možeš da imaš i porodicu. Pred nama Jovan Stevanović (21), lep, visok, širokog osmeha, auto-električar. Pre mesec i po upisao se među ove ljudske dobričine. Znoji se. - Izdržavam. Kako? Moram. Posla nema i nema biranja - kaže nam. Dan odmiče, afričko sunce ne odmiče. Čini se kao da se samo spustilo i hoda s rudarima po kopu. Cedi im snagu. Oni se ne žale. A rintaju u tri smene.Mila Simić, Vrelina Mileta Đorđević RADNA ODEĆA POBELELA OD ZNOJA REPORTERE "Novosti" najpre je primio direktor Površinskih kopova Milan Mišković. Obradovao se da se, eto, neko setio da pita "kolubarce" kako im je u ovim vrelim danima. Obezbedio je ekipi "Novosti" HTZ opremu: duboke cipele, uniformu i šlemove, prevoz do kopa ruskim "gazikama". - Mi "kolubarci" smo domaćini, imamo ovde mnogo lepih priča, ali vi sada radite svoj posao, zbog kog ste došli - kazao je. Po povratku smo vratili zaduženu opremu. Posle smo sa odeće otresali so od osušenog znoja. Rudari su se s time saživeli. Naš reporter sa rudarima DAN RUDARA - OBELEŽAVALI smo i mi taj 6. avgust, naš dan, nekad. Okupljali se i garavi i umorni, ali okupani pesmom - govore "kolubarci". - A sve to prođe, izližu se svetkovine, sad svako svojoj kući žuri. Tako će, verovatno biti i sutra na Dan rudara.

Nastavak na Večernje novosti...