Izvor: Politika, 29.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Novo staro partnerstvo
U Srbiji politički život nikad nije dosadan. Iako su nam političari davno obećali da ćemo živeti dobro i dosadno poput Šveđana, na brdovitom Balkanu političke emisije su još uvek zanimljivije od mnogih akcionih filmova, lako predvidivih zapleta i isto takvih svršetaka. Za razliku od filmova, u Srbiji je na snazi "život uživo" sa više svojih scenarija, podjednako komplikovanih i nepredvidivih.
To se najbolje može videti iz svedočenja čoveka sa znakovitim nadimkom Bagzi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koji je javnosti u pokajničkom tonu saopštio ko je kome, kada i kako mrsio konce i određivao dužinu linije života. Osim što je to svedočenje izazvalo promenu rasporeda snaga na asfaltu, gde je već nekoliko dana nakon njega u ruke organima gonjenja "pao" još jedan odbegli član "zemunskog genga", posve je sigurno da je sada već čuveno Bagzijevo izlaganje promenilo i odnos glavnih igrača na srpskoj političkoj sceni. Tako se Srpska radikalna stranka, povređena time što je njen predsednik doveden u direktnu vezu sa zemunskim revolverašima, brecnula na Vladu Srbije, to jest na DSS kao njenu "stožernu" stranku, ocenjujući da su zatvorena vrata za svaku političku saradnju između te dve partije.
Jednom Nikolićevom rečenicom tako se raspao mit o neverovatnom koalicionom potencijalu DSS-a i o tome da ova stranka komotno može da bira sa kime će u politički savez. I ne samo to, već je izbor toliko sužen da je "objavljena" nova koalicija na srpskoj političkoj sceni između Borisa Tadića i Vojislava Koštunice, odnosno njihovih stranaka, i to ni manje ni više nego iz usta Tomislava Nikolića, zamenika predsednika SRS-a. U svom deljenju packi onima koje smatra odgovornim za postavljanje Srpske radikalne stranke na javni stub srama, Nikolić je nekoliko puta pomenuo sintagmu "režim Vojislava Koštunice i Borisa Tadića", šaljući ovoj dvojici poruke ne pojedinačno, već kao da su braća najrođenija. Naravno, odnosi između DS-a i DSS-a su manje idilični nego što ih prikazuje Nikolić, ali su sva pitanja oko kojih se spore ove stranke, čini se, manje bitna u odnosu na njihov zajednički interes koji je, bar kako tvrde i jedni i drugi, u "evropskoj perspektivi Srbije". Čak i u slučaju da ta evropska perspektiva bude odložena na neko vreme, DS i DSS će opet biti prinuđene da zajednički traže alternative, jer će i pored svih sporenja ostati povezane konceptom Srbije kao pravno, ekonomski i politički uređene zemlje, kao i prefiksom "demokratske" koji stoji u nazivu i jedne i druge organizacije i svedoči o zajedničkom poreklu.
Najnovija dešavanja povodom iskaza Dejana Milenkovića Bagzija, kao i prašina koja se oko svega digla, a kojoj su posebno doprineli radikali, još više je uputila ove stranke jednu na drugu. Čini se da je DSS upravo kroz poslednje događaje oko Milenkovićevog svedočenja pokazala kome je bliža – radikalima ili demokratama, što ne može pomutiti ni činjenica da im se na listi našao i pokoji predstavnik Stranke srpskog jedinstva. Odgovor na pitanje koje su uporno postavljali neki "jastrebovi" DS-a – kome je bliži DSS – dobio je tako svoj logičan odgovor upravo u rečima Tomislava Nikolića. No, to ne znači potpunu idilu između stranaka Borisa Tadića i Vojislava Koštunice. Tako nešto bilo bi naivno očekivati u predizbornoj groznici u kojoj Srbi vole da učestvuju sa svim svojim temperamentom. Ipak, Nikolić nam je, zatvaranjem vrata za svaku saradnju sa DSS-om, sugerisao koju koaliciju možemo očekivati posle izbora (DS-a i DSS-a), tako da se sada samo postavlja pitanje ko će od njih biti "mlađi", a ko "stariji" partner. Odgovor na tu dilemu mogu dati samo građani svojim glasovima, jer je logično da onaj ko na izborima ostvari povoljniji rezultat preuzima i veću odgovornost za rukovođenje državnim poslovima.
No, ono što se može naslutiti jeste da će na izborima, uopšte kada je reč o bilo kojoj stranci, proći bolje oni za koje se vezuje manje političkih skandala i političkih promašaja, a više planova kako da se reše problemi u kojima naša država i društvo nikada nisu oskudevali. Gotovo sigurno se može reći da će bolje proći oni koji nude konkretna rešenja, a ne oni koji kritikuju sve odreda, ne nudeći alternative. U tom kontekstu, radikali će biti gubitnici kada nešto kritikuju, a ne nude ništa novo. Uopšte, izbori koji su pred nama mogli bi da sruše famu o radikalskom talasu u Srbiji. Mada to, s druge strane, ne znači da navijači tzv. demokratskog bloka treba odmah da se vesele. Opadanje radikala još uvek ne vodi ka jačanju proevropskih stranaka, pogotovo ako se vrate na svoje dečije bolesti stalnog međusobnog zakeranja ili držanja stava hermetične "prosvećene gerile", kao što to rade LDP-ovci. Sve to može značiti dalju izbornu apstinenciju, a zna se da je u demokratskim sistemima apstinencija najopasnija, jer se doima kao da je nastupila velika tišina, dok se iza horizonta redovno pojavljuju nove bure. Rešenje nije jednostavno, ali je prilično jasno: ako se želi stabilnost demokratskog sistema, sve stranke treba da na izbore izvuku što više birača, pozitivnim kampanjama. Oko toga bi trebalo da se potrude makar onoliko koliko su se trudile oko referenduma koji je za nama.
Istraživač-saradnik u Institutu društvenih nauka u Beogradu
Neven Cvetićanin
[objavljeno: 29.11.2006.]
.jpg)
