Izvor: BKTV News, 01.Nov.2012, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Novinarska gubilišta
Slušam ovih dana predsednika jednog od dva udruženja novinara Srbije kako priziva zakon u pomoć u borbi protiv „tabloida“, koji se zverski obračunavaju sa odredjenim ljudima na mig uticajnih centara moći ili onih koji faktički vladaju medijima. Do juče i na pomeranje malog prsta nekog od moćnika vlasti.
Upravo je i na samitu o tabloidnim medijima došlo do sukoba unutar samih ljudi koji vode ili prate rad medija u ime profesionalnih udruženja. Neko nekom smeta. Nekom ne odgovara >> Pročitaj celu vest na sajtu BKTV News << promena klime. A neki i dalje nisu shvatli da je došlo do promene političke klime.
I ceo problem je u onom o čemu se odavno priča i na šta se ukazuje – novine ne mogu da budu nezavisne ako su pod pritiskom zakona, ali još više ako su u rukama onih od čijih para zavise da li će se uopšte naći na tržištu. Krivce ne bi trabalo tražiti u državi, sem u delu koji se odnosi na političke pritiske i političke i zakonske slobode. Jer, kao što novinari traže da budu zaštićeni da ih niko ne hapsi kada nanesu uvredu, tako i svaki gradjanin ima pravo da od svoje države traži da njegova privatnost bude odista negova.
Srbija nikada nije bila u težoj ekonomskoj i političkoj situaciji nego u poslednje dve decenije – zbog sankcija, a zatim i pljačkaške tranzcione demokratizacije i privatizacije, unutar koje je ostala bez svog industrijskog potencijala sa milion nezaposlenih i malte ne sa odnosom jedan na jedan zaposlenih i penzionera!
Mediji su od uvek bili u „nečijim rukama“. Bilo je i biće tako. A ne mora. Potrebno je da novinari unutra sebe postignu koncezus i povuku crvenu liniju preko koje neće preći.
Prvo, svaki medij mora da se legitimiše onim što je ekonomska osnovica nastanka i opstanka. Dakle, mora da postoje istinitni podaci: ko je vlasnik i sa kolikim kapitalom; koliki je tiraž i kolika je remitenda; koliki su troškovi i kako se negativna razlika pokriva; ko daje oglase, pod kojim uslovima i zašto mediji nema sopstvenu službu kao nekad; u kojoj meri štampani mediji zavise od distrubuterskih službi i sa kojima problemima se susreću. U u ovoj sferi moraju da deluju antimonopolski zakoni. Bilo u oglasima, donacijama ili dostupnosti informacija.
Drugo, država mora zakonom da se reguliše da sve to bude dostupno javnosti. Oni koji traže dostupnost informacija drugih, moraju i svoje da učine javnim. Niko ne može da se krije iza tajnosti podataka. Jednostavno i Asocijacija medija i oditorske kuće i oni koji navodno mere „čitanost“ – moraju da budu podložni kontrole njihovog delovanja i uticaja.
Treće, u novinskim kućama, uz punu podršku udruženja, društva i zakonskih normi, sindikat mora da bude izuzetno snažna institucija da bi bio u stanju da zaštiti novinara od vlasnika ili glavnog urednika, koji je eksponet vlasnika.
Četvrto, mislim da je pravo rešenje da redakcija, sem kod javnog servisa, ima svoj udeo u akcijama, koji trajno ostaje njen. Uz razumljive izuzetke – ako neko želi da promeni kuću, onda pod istim iuslovima je vraća redakciji, s tim da ona daje novom saradniku. Isti uslovim moraju da važe i za naslednike. Predstavnik u svojinskom delu ne može da bude glavni urednik. Na taj način će se uticati na uredjivačku politiku ali i izbor kadra koi uredjuje novine.
Peto, ne vidim nikakav razlog, osim želje da ljudi imaju mogućnost da lakše dodju do neke funkcije u udruženju, da postoje dva ili više udruženja. To su profesionalna a ne ideološka udruženja, a ako je nekom stalo do ideološkog dokazivanja – eto mu sijaset NVO?!
I šesto, verujem da je došlo vreme da postoji jedinstven etički komitet sastavljen od iskusnih, politički i ekonomksi nepotkupljivih novinara, bez obzira koliko je udruženja trenutno u funkciji. I da se, slično drugim specifičnim profesijama organizuje neka vrsta novinasrka akademija u koju bi, za početak, ušli svi živi predsednici udruženja novinara, nosioci nagrada za životno delo bilo kog udruženja, računajući i sva ona iz bivše Jugoslavije, a ne samo iz Srbije. Šteta je iskustvo tih ljudi tek tako odbaciti, kao što čine mnoge redakcije, koje svoje penzionere više malte ne ni u zgradu ne puštaju.
U demokratskom društvo mediji moraju da budu savest, a ne „služavke“ vlasti!
Mirko Stamenković
Tweet
