Izvor: Politika, 21.Jun.2013, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Novim očima
Sada kad mi u goste dolazi porodica iz Amerike, počinjem da posmatram stvari njihovim očima
Kad budu stigli, kako ćemo im izgledati?
Zanimljivo je da posle više od deset godina života u Srbiji počinju da mi deluju normalno stvari koje bi možda zaparale čula posetilaca ove čudne planete. Sada kad mi u goste dolazi porodica iz Amerike, počinjem da posmatram stvari njihovim očima. I čudim se onome što vidim.
Primećujem, na primer, ekstremnu kratkoću >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kratkih suknji. I kratkih šortseva. Iako nisam nezadovoljan što ih redovno srećem, sada ih posmatram u poređenju sa onim što se možda može videti u Glendejlu, Arizoni ili Čikagu. Možda je isto. Zbog njih se nadam da jeste.
Dominantna homogenost belih Evropljana. Nevidljivost osoba sa invaliditetom. Opali ukrasi sa fasada. Preobilje uličnih kafića. Upadljiva razlika između starih i manje starih ljudi. Ostaci socijalizma. Spontani trubački orkestri koji tumaraju.
Kad sam pre neki dan sleteo na aerodrom, počeo sam takođe da primećujem natpise. Imamo na stotine plakata, reklama i znakova napisanih na PE. PE je „približno engleski”, jer smo se potrudili da prevedemo, ali ne i da doteramo prevod. Dok sam na aerodromu gledao reklamu za ,,Vip” i još neke, shvatio sam da je poruka svuda ista. Problem je što je nerazumljiva.
Davno usvojene navike će sada biti preispitane. Stomak mog oca iz Ajove zarežaće što se ručak obavlja u bilo koje vreme između tri i pet po podne. Možda će začuđeno dići obrvu i na rakiju ponuđenu uz doručak.
Kao pušač sam zaboravio da je pušenje na javnom mestu uglavnom deo drevne američke istorije. I pored toga što Srbija na razne načine sprovodi antipušačke zakone i zabranjuje pušenje na javnim mestima, i dalje možete zapaliti skoro svuda gde ima dovoljno prostora da upaljač prinesete cigareti. Predviđam da će narednih dana biti mnogo suznih očiju.
Ton govora je još jedna stvar koju će moje nove oči i uši možda primetiti. Koliko se sećam iz detinjstva i iskustva sa zemljacima, nismo skloni da povisujemo ton. Nezadovoljstvo se izražava nečujnim uzdasima, neprimetnim grčenjem facijalnih mišića ili kroz mnogo pomirljivog razgovora. U Beogradu, međutim, izjašnjavamo se glasnije. Žestoko nadvikivanje, sa sve plakanjem i ljutitim urlanjem može biti rezultat nemogućnosti da se odluči čiji je red da uzme daljinski.
Naručivanje u kafićima. Uvijeni jezik kojim ne želite da ometate konobara iako bi bilo stvarno fino da dobijete kratku kafu, ako njemu nije problem, obično ima za posledicu da vas potpuno ignorišu. Konobari u Americi imaju pločice sa imenima na grudima i utrkuju se da vas usluže. Konobarima u Srbiji, ako želite da vas čuju, morate se obratiti sa ,,Hej, ti!” ili „Momak!”.
Kada morate da podviknete i kažete „Donesi kafu!” nenaviknutom uhu to može delovati malo necivilizovano.
Neprijatna je ironija da ja ne primećujem većinu navedenog, osim kad obratim posebnu pažnju. Pošto sam se previše godina žalio na stvari koje mi idu na živce u Belom gradu, sada sam se našao na drugoj strani, nudeći objašnjenja za ono što drugi vide i možda ne razumeju.
Mislim da ću naredne sedmice mnogo slegati ramenima.
*Amerikanac u Beogradu
(Sa engleskog prevela: J. J. K.)
Kris Farmer
objavljeno: 21.06.2013
