Izvor: Politika, 17.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Novi vitalitet
Na 38. Bemusu nastupili Nataša Tasić, sopran, u Skupštini grada Lidija i Sanja Bizjak na kamernom koncertu, Simfonijski orkestar Geteborga u sali Kolarca
Od svih mnogobrojnih pevača različitih generacija, na Bemusu je nastupila Nataša Tasić, sopran (Akademija lepih umetnosti, klasa prof. Jasne Šajnović), otkrovenje u pogledu talenta, izuzetnog glasa plemenite boje, usaglašenosti u registrima, prirodne postavke. Celi koncert posvetila je solo pesmama stranih i naših >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << autora. Uz mnogo napora i odricanja, uz dobro školovanje, imamo najveće nade u njenu budućnost.
Tu budućnost su već dosegle sestre Bizjak gradeći karijeru u Parizu i kao solistkinje i u klavirskom duu. Predstavljajući se ovoga puta u zajedničkom muziciranju, nismo se mogli oteti utisku da tako jedinstvo tona, daha i svakog treptaja – mogu samo dve sestre. Mocartovu sonatu u De duru, KaVe 448 slivale su iz jednog u drugi instrument, a Sonatu Vladana Radovanovića iz 1955. godine uspevale su da egzaktnim i objektivističkim pristupom približe današnjem slušaocu. Dopunjeni sa dva violončela i hornom, dva klavira nisu više tako skladno zvučala (Šuman, Andante i varijacije op. 46) dok se u Bartokovoj Sonati za dva klavira i udaraljke sve pretvorilo u udaraljke, ali zvučeći i danas moderno.
Jedan od najboljih koncerata na ovogodišnjem Bemusu priredio nam je Simfonijski orkestar iz Geteborga, nacionalni orkestar Švedske, sa Italijanom, dirigentom Mariom Venzagom. Romantičarski razmahana i dramatična kompozicija švedskog autora, bivšeg direktora ovog orkestra, Vilhelma Stenhamara (1871-1927), nazvana Ekscelzior, op. 13 bila je odličan početak, iako bi logičnije tu pristajala Verdijeva uvertira "Moć sudbine", koja je izvedena na kraju. Mocartov Koncert za klarinet i orkestar u A duru KaVe 622 sviraju svi klarinetisti širom sveta, a mladi švedski virtuoz Martin Frest je maestralno izveo sva tri stava ostavljajući publiku bez daha. Sibelijusovoj Sedmoj simfoniji u Ce duru nije pomoglo ni savršeno izvođenje, jer se, mračna i nepristupačna, otezala do kraja, a na kraju se našao Verdi, uz još dva bisa, Sibelijusov Marš i Štrausovu Polku.
Švedski orkestar najpre poseduje visoku kulturu izvođenja koju omogućavaju sjajni instrumenti usaglašenih boja na kojima muzičari sviraju. Zatim, to su potpuno homogenizovane grupe – gudača, duvača i savršeno tehnički opremljene tako da sa lakoćom izražavaju veliku dinamičku skalu, posebno u pijanu, a naročito u postepenom podizanju temperature do forte zvuka celog orkestra. Mekano, gipko zvuče violine, toplo i strasno duboki gudači, besprekorno i najteža sola. Dirigent nije nikakav vrač. On mediteranski žustro briše patinu sa starinskih naslaga, prizivajući novi vitalitet.
Branka Radović
[objavljeno: 17.10.2006.]
.jpg)
