Izvor: Politika, 04.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Novi kosovski mit
Mladi ponovo demonstriraju i iskazuju bunt. Ovoga puta razlog njihovog angažovanja je protest zbog jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova i istorijske nepravde koja je učinjena Srbiji.
Bunt generacije već je posprdno prozvan „Kosovo za patike”. Slika dve devojke postala je sinonim za dešavanja na beogradskim ulicama. Onome ko želi da sluša, jasno je da su one, a verovatno i većina njihovih istogodišnjaka, na protestu bile zato što su nezadovoljne, frustrirane; >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zato što osećaju da su na marginama i zapostavljene. Ne krademo mi što imamo, nego zato što nemamo. Gde su oni koji imaju, zašto nisu došli da kradu, reči jedne od devojaka pale zvono za alarm društva u kojem živimo.
K. Lorenc reče da manipulaciju ljudima ubraja u osam smrtnih grehova, a Orvel da se moć sastoji u tome da se ljudski duh razbije na komade, a potom sastavi u željeni oblik.
Bunt mladih je autentičan, ali i konstruisan. Verujem da emotivno proživljavaju gubitak Kosova, iako na Kosovu nikada nisu bili. Da im je zbog toga teško i da osećaju da je Srbiji, a tako i njima, učinjena nepravda. Nagomilani su bes i nezadovoljstvo, priča o Evropskoj uniji im je daleka, za putovanja nemaju para, vizni režim im otežava kretanje. Kosovo je tu, sveprisutno, u svakom udžbeniku, u novinama, na svim televizijskim kanalima, u pričama za porodičnom trpezom, u božićnim SMS čestitkama. Mladi, kao i svi mi, zatočenici su „novog kosovskog mita” koji je nastajao poslednjih godina, a za koji, reklo bi se, isključivu odgovornost snosi ovdašnja politička elita. Da li nas je neko pripremio za jednostrano proglašenje nezavisnosti ili bilo koji drugi nepovoljni scenario? O tome građani Srbije ništa nisu znali izuzev malog broja onih koji se ovim i sličnim pitanjima profesionalno bave; o tome se nije govorilo, ta se bitka nije mogla izgubiti. Na posletku, pitam se kako je država planirala da se nacija i građani oporave od tako velikog šoka?
Bojim se da odgovora nema. Akcioni plan čije detalje ne znamo, a sva je prilika nećemo ni saznati, razradio je aktivnosti države u zaštiti suvereniteta i teritorijalnog integriteta. No, čini se da niko nije ni pomislio da uradi strategiju budućeg razvoja zemlje. Šta kada prođe prvi šok? Šta ćemo s generacijama mladih koji žive s osećajem počinjene nepravde i čiji su stavovi oblikovani pre svega na emocijama? Kako ćemo graditi društvo u kojem će oni moći da se ostvare? Ako to ne učinimo, imaćemo društvo kao zbir frustriranih pojedinaca koji nisu kadri da postignu napredak. Vrtećemo se u začaranom krugu žrtve iz kojeg, ako nema sistemskog odgovora države, nema ni skorog izlaska.
Ako „ministar koji najbolje poznaje narod” već mesecima napada jednu televiziju, ima li išta čudno što mladi demonstranti hrle da napadnu to „neprijateljsko leglo”. Iako će dan kasnije, najverovatnije, na istoj televiziji pogledati Ligu šampiona ili „Velikog brata”. Ako glavni urednik jednog nedeljnika s oduševljenjem govori da je u Srbiji stasala generacija koja nije apolitična, anacionalna, koju ne zanimaju samo šengen-vize, avganistanski prah i hongkonški plazma televizori – ima li išta čudno u tome da mladi podržavaju takve stereotipe i Evropu doživljavaju kao kolevku svih zala. Ako za divljanja po ulicama Beograda i drugih gradova Srbije mnogi ministri, kolumnisti i ini imaju reči razumevanja, ponekad čak i pohvale, kako da očekujemo da se takvo ponašanje neće ponavljati u budućnosti. Ako kakvo „odgovorno lice” izjavi da može da razume, iako ne opravdava, napade na pekare u vlasništvu Albanaca ili Goranaca koji tu žive decenijama i koji ničim nisu doprineli jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova, da li se time prećutno daje saglasnost da se s takvim aktivnostima nastavi dok ne prođe „stanje šoka”?
Nema tu šta da se razume. Ni da se pravda. Nasilje rađa nasilje. Na kratke staze ispoljena nacionalna osećanja mladih iskazana agresivnim ponašanjem mogu da donesu podršku pojedinim političkim opcijama. Na duge staze, urušiće i njih same i društvo u celini. Stoga verujem da bi političari i svi drugi trebalo da se pozabave traženjem načina da artikulišu bes i nezadovoljstvo mladih; da ne prenebregnu mogućnost socijalne eksplozije i da pronađu rešenje za kanalisanje energije mladih u pravcu njihovog uključivanja u društvo i ostvarivanja pozitivnih promena.
Nepopularno je, sigurna sam, u ovim teškim danima govoriti o obrazovanju. No, verujem da je najbolji sistemski odgovor na probleme dobro i temeljno obrazovanje, s jednakim šansama i uključivanjem mladih u društvo i državu. Nepopularno je, znam, ali možda bi prilikom sledeće budžetske raspodele iznos koji se izdvaja za obrazovanje i mlade trebalo da bude povećan.
Naučni saradnik u Institutu za političke studije
Danijela Nenadić
[objavljeno: 05/03/2008]
.jpg)
