Izvor: Blic, 10.Apr.2004, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nove rane na telu Hrista
Nove rane na telu Hrista
Kad god jedete ovaj hleb i čašu ovu pijete, smrt Moju objavljujete i vaskrsenje Moje ispovedate (sr. 1. Kor 11,26)
Sabrani danas na Svetoj liturgiji, objavljujemo svetu smrt Hristovu i Vaskrsenje njegovo ispovedamo. No, ne ispovedamo Hristovo Vaskrsenje kao jedan davno prošli događaj, već projavljujemo Hrista vaskrslog prisutnog među nama Duhom svetim na liturgijskom sabranju. Tako je bilo od prvog javljanja vaskrslog Hrista Svojim učenicima, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << a što su nam oni zasvedočili i ostavili kao sveto predanje (Lk 24,30–31), koje se sastoji u tome da je vaskrsli Gospod naš Isus Hristos sa nama u sve dane - i dok ponovo u slavi ne dođe - u evharistijskom sabranju mnogih oko jednog episkopa i služitelja ove velike Tajne njegove. Po rečima Svetog Ignjatija Bogonosca: 'Tamo gde je episkop, tamo neka bude i mnoštvo naroda; jer onde gde je Hristos, onde je i vaseljenska Crkva'.
Vaskrsli Hristos, jedini naš Spasitelj, Nada naša, neodvojiv je od Svoga Tela, koje smo mi, zajednica mnogih krštenih u smrt njegovu i savaskrslih s njim u novi život. I zato onde gde je Telo njegovo, onde je i On kao glava telu.
Naše predanje, draga naša duhovna deco, nije od ljudi, već od Boga; i ne dolazi prosto iz prošlosti i iz dubine vekova da bi se mi tamo vraćali i na njega sećali. Ono dolazi 'odozgo' - od Boga, Oca svetlosti, koji Svojim prisustvom sve osmišljuje i ispunjava. Blagovoljenjem Boga i Oca i posredstvom Svetoga duha, Sin Božiji ulazi u istoriju, gradeći od nje liturgijsku zajednicu kojom uzima tvorevinu i sjedinjuje je sa Sobom, čineći je tako Svojim Telom i oslobađajući je od smrti. To Duh sveti čini svaki put kad se saberemo na jednom mestu oko jednog služitelja radi Evharistije, odnosno radi blagodarnosti Ocu što je volja njegova bila da nas dovede iz nebića u biće, i da nas učini pričasnicima njegovog večnog života u Hristu kroz Duha svetoga.
Stradanje i raspeće Hristovo svedoči o strašnoj tragediji i bolesti od koje pati čitava tvorevina - a to je smrt. Ona je izvor svih zala koja snalaze čovečanstvo i čitavu tvorevinu od početka. Kad smrti nestane, nestaće i zla među ljudima i neprijateljstva među stvorenjima. Ne zavaravajmo se, draga naša duhovna deco, da smrt, tog strašnog i poslednjeg neprijatelja cele tvorevine, možemo prevazići sami bez zajednice sa Bogom u vaskrslom Hristu. Naša priroda, kao i ona oko nas, samo nam daje lažan utisak da je postojana i večna, dok je smrt razjeda i pretvara u prah i ništavilo. Zato se ne uzdajmo u nju da će nas ona osloboditi smrti, kad i ona sama stenje i pati, čekajući upravo nas, sinove Božije, da je oslobodimo ropstva raspadljivosti. A to mi možemo učiniti samo u zajednici ljubavi u Telu Hristovom, koje je evharistijsko sabranje. Zajednica ljubavi sa Gospodom je jedina koja našu smrtnu prirodu može učiniti besmrtnom. Pa, zar nam to Gospod nije posvedočio i kroz naše telesno rađanje koje je, međutim, samo slika duhovnog rađanja, rađanja Duhom svetim za netruležnost. Čak je i telesno rađanje i postojanje prirode plod, ne nje same, već zajednice ljubavi.
Ako smo, pak, mi Telo Hristovo i članovi toga tela, i ako smo vaskrsli sa njim u novi život, tada, po rečima apostola, 'umrtvimo naša tela za plotska uživanja' i ne ponašajmo se kao da ćemo sutra umreti i sa tim će se sve završiti, nego živimo novim životom kao stanovnici budućeg Carstva Božijeg, koje nam je darovano od Oca u Hristu posredstvom Svetoga duha. Živimo u zajednici ljubavi sa Gospodom kroz zajednicu sa svima koji su Telo njegovo, i sa onima koji to još nisu kao da jesu. Ta zajednica je Evharistija koja nas čini ličnostima, a ne individuama samodovoljnim sebi. Ovaj novi, liturgijski način života tvorevine jeste ikona božanskog načina života. Kao što je Sveta Trojica zajednica slobode, ljubavi Oca i Sina i Svetoga duha, tako je i Liturgija zajednica ljubavi mnogih ličnosti sa Gospodom Isusom Hristom.
Braćo naša ljubljena u Gospodu, koji se podvizavate i trudite u mnogim podvizima da dostignete svetost i život večni, ne zaboravite da je jedini Svet Gospod naš Isus Hristos, i da samo u zajednici s njim postajemo i mi naslednici njegove svetosti. Jer samo onaj koji u Gospodu stoji - u vrlini stoji; jer je Gospod izvor svake vrline, po rečima apostola: 'Iz njega ste i vi u Hristu Isusu, Koji nam postade premudrost od Boga i pravednost i osvećenje i izbavljenje' (1. Kor 1,30). A to je jedino moguće ako smo u zajednici sa Gospodom i sa svom našom braćom, jer je Gospod samo ovde prisutan. Ne zamenjujmo živoga Gospoda zakonima i stvarima, i nemojmo se ponašati tako kao da Gospod nije došao u telu i postao čovek. Ne tražimo Gospoda mimo čoveka, odnosno mimo ljudi koji su postali Telo njegovo i od kojih je Gospod neodvojiv. ljubav prema ljudima i služenje njima znači služenje i ljubav prema Gospodu.
Braći našoj zabludelima i raskolnicima obraćamo se s ljubavlju da jedno imaju na umu: Ako misle da Duhom svetim čine to što čine, varaju se, jer ne znaju da Duh uvodi u zajednicu sa svima koji su sa Hristom, a ne razdire i ne komada Telo Hristovo. U Telu Hristovom su svi jedno: nema ni Grka ni Jevrejina, ni roba ni slobodnjaka. Zato, ne zamenjujmo živoga Hrista, Koji je postao konkretan čovek, bilo čime, bilo kime: ni nacionalnim simbolima, ni političkim ideologijama. Ujedinimo se u Gospodu, u Liturgiji, kroz zajednicu sa konkretnim živim ljudima, a ne u idejama i mrtvim simbolima i prolaznim stvarima. Ne cepajmo Telo Hristovo zbog vlastoljublja. Setimo se da se u Crkvi vlast sastoji u tome što ne možemo jedni bez drugih da postojimo - ni kao hrišćani, ni kao episkopi, ni kao sveštenici, i da je vlast u služenju drugome.
Sve takve, dakle, opominjemo - brinući za njihovo spasenje - da ne čine istu grešku koju učiniše i savremenici Hristovi, i da zbog slabosti brata svoga ne prepoznaju u njemu Gospoda i jedinog Spasitelja našeg. Da se, odvajajući od brata zato što je nemoćan, ne odvoje od Samog Gospoda, jedinog Izvora života, i postanu tako robovi zakona i mrtvog slova koje ubija i vodi u smrt. 'Jer gledajte, braćo, na vas pozvane: nema tu ni mnogo mudrih po telu, ni mnogo moćnih, ni mnogo plemenita roda; nego što je ludo pred svetom ono izabra Bog da posrami mudre; i što je slabo pred svetom ono izabra Bog da posrami jake' (1. Kor 1, 26–27). Koliko god da su naša braća po našim merilima nedostojni, u njima prisustvuje raspeti i vaskrsli Gospod, Koji je jedini Sudija; i On će svakome suditi kad dođe u slavi Svojoj.
Mladići i devojke, uteho naša u Gospodu, ne dajte da vas mladost zavede i da vam dâ lažnu nadu da ćete ostvarenje svoje slobode i svoju sreću naći u sebi samima, ili, pak, u prirodi mimo Hrista, odnosno mimo Bogočovečanske zajednice ljubavi sa drugim ljudima. Imajte u vidu da je drugi čovek brat vaš i sapatnik u borbi protiv smrti, ne bi li se nje oslobodio. Od smrti niko ne može osloboditi; jedino Hristos Koji je zajednica ljubavi u Duhu Svetom.
Vi koji ste stari i bolesni ne tugujte i ne očajavajte, jer je Gospod naš i Sâm stradao, umro i vaskrsao. Vaskrsenjem Hristovim ublažavajte svoju muku, jer nismo za privremeni život stvoreni, nego za večnost.
Draga naša duhovna deco, koji ste mržnjom ljudskom prognani sa Kosova i Metohije i drugih krajeva - sa svojih vekovnih ognjišta, rasejani po svetu, i vi koji ste otišli u potrazi za boljim životom, radujte se i vi danas, i ne tugujte. Svi mi, zajedno sa svim čestitim ljudima u svetu, duboko smo potreseni najnovijim pogromom nad našim narodom na Kosovu i Metohiji i nad razaranjem naših svetinja. To su nove rane na Telu raspetog Hrista. Zato i sada, u ovom novom raspeću, kao i uvek za sve nas postoji jedna prava nada - a to je vaskrsli Gospod, oko Koga treba da se saberemo i okupimo. Sve nas, koji se u Gospoda nadamo i u njega verujemo, ovo treba samo da podseća da smo ovde bez postojanog grada i u rasejanju i vremenskom i prostornom, dok nam Gospod ponovo ne dođe i sabere narod Svoj sa svih krajeva zemlje. Zato, ne tugujmo; nismo u rasejanju sve dok smo članovi Crkve i dok u srcu svome nosimo svoje svetinje. A zemlja je Gospodnja, i On je vraća i daje u večno nasledstvo samo onima koji su njegovi.
Radujmo se danas svi, jer smo predokusili večni život, kao što se radujemo svake nedelje, slaveći Vaskrsenje Hristovo u liturgijskom sabranju. Ko se ne raduje danas kada Crkva Božija kliče 'Hristos vaskrse' sličan je osuđeniku na smrt, kome donose vest da je pomilovan, a on i dalje tuguje. Ne zaboravimo, međutim, da Carstvo Božije još nije u punoći došlo. Nemojmo se sećati Vaskrsenja Hristovog samo od praznika do praznika. Hristovo vaskrsenje je naš život i naše vaskrsenje i učestvovanje u radosnoj tajni Carstva nebeskog. Jer, po rečima Apostola: 'Kao što u Adamu svi umiru, tako će i u Hristu svi oživeti. No, svaki u svome redu: Prvenac Hristos, potom, o njegovu dolasku, oni koji su Hristovi' (1. Kor 15,22–23).
Molimo se Bogu i Ocu da nam Gospod što pre dođe u sili i slavi, jer će nam tada doći potpuno oslobođenje od smrti kroz opšte vaskrsenje mrtvih i Carstvo Božije u punoći, koje će potvrditi svu istinu istorije i ljudskog života. Po rečima apostola: 'Ako nema vaskrsenja mrtvih, to ni Hristos nije ustao' (1. Kor 15,13).
S ovom nadom u Gospoda, još jednom vas sve radosno pozdravljamo: HRISTOS VASKRSE !
