Izvor: Politika, 27.Mar.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nova dužnička klasa
Više od dva miliona američkih porodica bi moglo ostati bez svojih kuća i stanova usled problema sa otplatom hipotekarnih kredita. Ovakve krize su tipične za periode ekonomskih nedaća, kada ljudi masovno gube posao i prihode, a time i mogućnost da otplaćuju kredite. Iako SAD nisu u ekonomskoj krizi, ogroman broj porodica je u ozbiljnom problemu.
Ovaj fenomen nije od recesione "vrste" i nije lokalno američki. On je u vezi sa promenom bankarske prakse, tiče se i Srbije, a svodi se na pitanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << - ko je danas idealni dužnik?
Konvencionalna bankarska logika sugeriše da idealni dužnik vraća uzeti kredit u ugovorenim rokovima. Držeći se takve logike, banke su vodile računa o prihodu dužnika i njegovoj mogućnosti da kredit uredno otplati. Visina prihoda je bila ključna za odobravanje kredita, a hipoteka samo nužno zlo. Bankari su bili veoma konzervativni, pa su ih oni koji naivno mešaju dušu i novac nazivali "ljudima bez duše". U poslednjih dvadesetak godina način poslovanja banaka se postepeno menjao. Stvar sa dušom je ostala ista, ali se bankarska praksa modernizovala. Manjak konzervatizma i višak hazarda se eufemistički naziva "fleksibilno finansijsko tržište".
Kako su bankarska konkurencija i gramzivost rasli, finansijski sektor je tražio način da proširi i poveća broj korisnika kredita. U tom procesu nužno je došlo do opasnog snižavanja kriterijuma za njihovu dodelu. Ogroman broj ljudi je počeo da dobija kredite, iako su njihova primanja bila ispod granice finansijskog opreza.
Bankari su zaključili da nije bitno da se glavnica kredita vraća, ako je rizični dužnik u stanju da uredno plaća kamatu. Takvima se zato nude različite fleksibilne opcije i zaduživanje preko keš kredita, kreditnih kartica itd. Jedan od ishoda je da dužnik plaća samo kamatu do nekog trenutka u budućnosti kada će možda moći više da zaradi i vrati glavnicu. Ovakva politika je vođena činjenicom da kod dužnika, kao i kockara, nada često trijumfuje nad iskustvom.
Banke se od rizika osiguravaju hipotekama tamo gde se može, a gde to nije moguće, enormnim kamatama. Ova dva mehanizma se najradije kombinuju. Dajući kredite rizičnim grupama, banke traže nadoknadu za povećani rizik. Krediti se zato odobravaju sa kamatama koje su znatno više od kamata za takozvane prvoklasne korisnike kredita. Prvoklasni korisnik je američki laskavi naziv za one koji se ne prostiru preko gubera i koji uredno otplaćuju uzeti kredit.
Ogromne kamate koje se mogu naplatiti baš od rizičnih dužnika, osnovni su pokretač promena kreditne politike. Ako nekome ovo liči na brutalnu zelenašku logiku, to je upravo zato što o takvoj logici i jeste reč.
Kreditni rizik banaka je visok, ali manji nego što na prvi pogled izgleda. Plaćajući samo astronomsku kamatu od 25 ili 30 procenata godišnje, rizični dužnik će banci za tri godine vratiti glavnicu, pa i deo neke razumnije kamate. Po isteku treće godine, banka je na čistom dobitku, ali i dalje ima pravo da potražuje ogromnu kamatu i celu glavnicu. Građani Srbije na kratkoročne kredite danas plaćaju oko 30 odsto godišnje. Kako te kredite veliki broj građana ne može vratiti, biće prinuđeni da ih koriste iz godine u godinu. Formalno kratkoročni, i zato podnošljivi, ovi krediti postaju efektivno dugoročni i nepodnošljivi.
Desetine miliona zaduženih građana na Zapadu, a i drugde, grcaće pod teretom dugova, a da ih nikada neće u celosti vratiti. Oni će otići u "bolji svet" sa nadom da se tamo, za razliku od nekih drugih dugova, bar ovi finansijski brišu.
U Britaniji se povremeno otvara pitanje moralnosti ovakve bankarske prakse. Ovo se najčešće događa u situacijama kada broj dužničkih samoubistava pređe granicu tolerancije. Debata međutim ne traje dugo, možda i zato što bi se mogla otvoriti neka fundamentalna ekonomska i društvena pitanja.
Ekonomski rast zapadnih društava zasniva se na tražnji koju prekomerna potrošnja stimuliše. Prekomerna tražnja se može održavati samo hazardnom kreditnom politikom. Kad bi građani trošili u skladu sa mogućnostima, rast bi bio sporiji, a zaposlenost i profiti niži. Za sada, nikome ne ide u račun da se ta politika menja.
Kreditni hazard smanjuje i socijalne tenzije, prikrivajući zjapeće socijalne razlike. Tako i oni koji nemaju, potpomognuti kreditima, više troše, pokušavajući da liče na one koji imaju.
U konceptu po kome punoletni ljudi snose konsekvence svojih odluka, praksi se nema šta zameriti. Niko se ne zadužuje prisilno. Građani to retko rade kako bi kupili hleb, so, ili lekove. Najčešći oblik zaduživanja na Zapadu, ali ne samo na Zapadu, proističe iz želje da se živi kao imućni sused, ili medijski idol. Na novom automobilu, poslednjem modelu telefona, ili dizajnerskoj tašni ne piše da li su kupljeni na kredit.
Idealni dužnik danas pripada siromašnoj klasi građana koja ima stalno zaposlenje, ambiciju da troši preko mogućnosti i sklonost da veruje u buduća čuda. Samo se od takvog nesrećnika može trajno cediti profit na koji su banke navikle. Suština dužničkog paradoksa je da najviše plaćaju oni, koji imaju najmanje.
Finansijski konsultant
[objavljeno: ]
