Izvor: Blic, 07.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nova balkanizacija
Derbi je bio dobar. Posle dužeg vremena, jedan od dva učesnika nije bio do te mere slabiji da se smisao reči „derbi" potpuno izgubi. Posle dužeg vremena, svaki je tim igrao ono što je, očigledno, trajno i jasno opredeljenje i, posle dužeg vremena, srpski je fudbal zaličio na evropski.
Ovde valja stati: kontekst u kome se odvijala utakmica Partizan - Crvena zvezda, da mlađim čitaocima bude sasvim jasno šta je to uopšte derbi, nije promenjen. I dalje je reč o onoj istoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << slaboj ligi koja nikako ne uspeva da proizvede čestiti treći tim, takav koji bi bio redovna pretnja, smetnja i prepreka dominaciji topčiderskih preduzeća za prodaju igrača. I dalje je ta liga tačno onoliko besmislena u svojoj autističnoj samodovoljnosti koliko je - u obrnutoj proporciji - idiotska košarkaška Jadranska liga što je večito osvajaju srpski timovi. (Ako je kojim čudom i ne osvoje, uvek su sva četiri tima, čak i Zvezda, među prvih pet.) Tačno onoliko koristi koliko je imaju hrvatska, slovenačka i bosanska košarka - pardon, i crnogorska - od zajedničkog takmičenja, toliko bi je imao srpski fudbal kada bi se, kojim čudom, ustaše i četnici, i poneki balija, sreli na Poljudu, Koševu, Maksimiru, Kantridi ili Topčiderskom brdu. A ni hrvatskom ne bi manjkalo: Dinamo je, recimo, veličanstveno sahranio Ajaks i ušao u Ligu kupa Uefe, na njihovoj Areni, ali je, realno, mesec ranije, bio bolji od Verdera u kvalifikacijama za LŠ, Verdera koji je, pak, satrt od Olimpijakosa što predstavlja apsolutni presedan. Jer, da je Dinamo igrao sa Đorđevićevim drugarima, Luka Modrić, Mandžukić, Mikić, a naročito Nemac Koh, golman, sigurno ne bi primili tri gola na Maksimiru. Dinamo nije ušao u Ligu šampiona, u kojoj je već dva puta igrao. Da je igrao jaču ligu od hrvatske, bio bi pobedio Verder. Da je Zvezda u boljoj ligi od naše, možda bi pobedila i kakav bolji tim od Groklina, kao što možda ne bi izgubila od Tromzoa, ili kako se već zvao onaj polarni tim.
Vratimo se, dakle, derbiju, sve jednako pogledujući na evropska takmičenja. Zvezdina ideja igre, još od odlaska Piksija i Deje, jeste zatvaranje i kontranapad. Kod Muslina ili Kosanovića, taj se sistem povremeno pretvara u čestitu defanzivu, onu od koje vas nije sram čak i kada niste navijač tog tima. Partizan, pak, usrdno gaji lep i napadački fudbal, onaj koji je voleo Tumbaković, a ne beše mrzak ni Osimu. U slučaju nepravedno sklonjenog Vermezovića, ta je igra umela biti transformisana u pametan defanzivni pristup. U slučaju drugih trenera, sa izuzetkom Mateusa čiji je višak harizme nadoknađivao manjak znanja, a do Đukića, napadački fudbal umeo je biti drugo ime za neefikasno srljanje.
Sudar zvani derbi prikazao je modernu Zvezdu i savremeni Partizan. Deluje kao pogrešan izbor reči? Ne: Zvezda pod Kosanovićem igra moderno, a ne bunker. Ta „modernost" ne mora nužno biti kompliment: od Herere i njegove reforme odbrane prošlo je mnogo vremena. Pa, ipak, prijatno je znati da neki naš tim uspeva, bar u dve-tri vezane utakmice, odigrati jedan sistem koji zahteva visoku disciplinu u igri, makar taj sistem prečesto bio oslonjen na trenutnu inspiraciju napadača. Za Ligu kupa Uefa, ovo bi moglo biti sasvim dovoljno.
Na drugoj strani, Partizan, pod Đukićem, nažalost lišen potrebe da se bavi skupljanjem evropskih poena, igra potpuno savremeno, nešto nalik Barseloni: ne toliko po sistemu, koliko po potrebi da se daju golovi. I ne samo zato što sam grobar, to mi više prija. No, ta vrsta mišljenja u nogometu može biti samosvrhovita. Ponekad se veličina nekog tima pokazuje sposobnošću da odigra drugu vrstu igre, ne izgubivši identitet.
Ako za Zvezdu žreb za grupu u Ligi kupa Uefa znači skoro sve, Partizanu je potrebno preživeti do kraja sezone u kojoj je očigledno superioran. Bude li Zvezda dobila protivnika iz prve i pete jakosne skupine - protiv kojih igra kod kuće - s kojima se može nositi, mogla bi sustići Vermezovićev domaći zadatak od pre nekoliko sezona i stići do proleća u Evropi; bude li Đukić uspevao da održi nivo motivacije kod svojih igrača do kraja sezone i bude li uprava rezistentna na polusezonsku rasprodaju, naročito u slučaju Jovetića, srpski bi klupski fudbal mogao ličiti na pristojnu stvar sledeće godine.
Onda će biti potrebno obaviti dobre kupoprodaje i, ako je to izvodljivo, stvoriti od OFK ili Vojvodine taj treći klub, tu srpsku Valensiju, toliko neophodnu ovdašnjoj ligi.
Zamislimo, dakle, kakvo prijatno jesenje veče u sezoni dve hiljade osma na devetu. Na Karaburmi se igra gradski derbi, tri dana pošto je jedan od topčiderskih klubova odigrao čestitu utakmicu sa nekim od evropskih timova.
Pojeli ste semenke, pozdravili pobednika, sklopili novine i poveli dete za ruku. Na poslednji sladoled, pre zime.
Lepo zvuči.
