Izvor: Politika, 12.Apr.2013, 15:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nokdaun čovekove svesti
Mnogi se pitaju da li je tu medicina, odnosno psihijatrija mogla nešto da učini i na neki način spreči zločin?
Nezapamćen zločin u selu Velika Ivanča, gde je na spavanju poubijano 13 njenih pospanih građana u zoru 8. aprila, svetska je senzacija ali na neki način i naučna misterija. Zločinac je poznat, njihov je komšija. Motivi ovog stravičnog događaja nedokučivi su stručnoj javnosti i za sada se samo nagađaju. (Od juče pokojni) ubica nema istoriju bolesti, ni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kriminalni dosije. Komšije (preživele) kažu da je bio u svemu korektan, nekonfliktan i da su ubijeni njegovi rođaci sa kojima se dobro slagao. A ipak ih je sve redom likvidirao i ko zna da li bi se zaustavio da u međuvremenu nije pristigla policija. Ipak, kada se sve poznato analizira ne može biti sporan motiv, bolestan je i delo je patološki izmenjene psihe. Nije bez značaja podatak da mu se otac ubio, još neki od bliskih rođaka leče se od duševnih bolesti.
Najverovatnije je reč o početnoj maskiranoj depresiji koja može startovati nasiljem. Novine preneše da je tog jutra nakon buđenja supruzi držeći pištolj u ruci rekao: „Više nam života nema”. Opčinjen u tom momentu crnim neživotvornim bolesnim sadržajima, za njega je sve postalo bezvredno i besmisleno, a ubijanje doživljava kao čin samilosti: osloboditi sebe i svoje bližnje ovozemaljskih muka. Takve okolnosti se najčešće događaju pred zoru, jer psihopatološki sadržaji depresivne prirode tada su najintenzivniji. Otud i rano buđenje, nesanica, strah pred patnjama dolazećeg dana, sve to zna da kulminira. I sam izgled njegov na slici, izgubljenog pogleda, odaje zabrinutost, uplašenost otkriva nam posredno njegov tamni vilajet.
Svet iz okruženja nije imao razloge za sumnju i podozrenje. Očito, umeo je da tinjajući lični nemir vrlo dobro maskira i njegove efekte drži pod kontrolom i učini ih neprimetnim.
Otpada veza sa posttraumatskim stresnim poremećajem, jer u njemu dominiraju smetnje afektivne prirode, a učinjen zločin je proizvod bolesnih misaonih procesa.
Nauka ukazuje da čovek od postanja koketira sa nasilnom smrću. Potrebe pojedinih medija za stalnim prikazivanjem, isticanjem, a time i veličanjem pa i reklamiranjem raznovrsnih vidova nasilja i destrukcije realne su pretpostavke za dokazivanjem još uvek nepriznate i tajanstvene potrebe za smrću drugog. Minula istorija puna je primera takve vrste. Erih Nojman, veliki poznavalac te problematike, kaže: ,,Veliki zakon zemlje da bez smrti život ne nastaje, rano je shvaćen još ranije ritualno prikazan u smislu da se pojačanje života mora otkupiti žrtvom smrti.”
U dubini ljudske duše postoji nekrofilni destruktivni naboj i kao kontrapol spreman je na aktivnost i rušilačku delatnost. Od njegove eksplozije čuva nas naša svest. I kada ona biva posednuta i opsednuta eto velikih nevolja. Sumanuti depresivni sadržaj blokirao je svest ubice koja je izgubila mogućnost da reaguje normalnom procedurom u nastalim uslovima okupacije.
Ovde su neki zaštitni mehanizmi ipak otkazali. Mnogi će pomisliti da je možda u pitanju nečija savest. Ali o ubici svi govore u superlativu. Van funkcije se našao najdragoceniji izdanak ljudskog roda, a to je svest. Ništa tako danas nije u opasnosti kao čovekova svest, na udaru je sa svih strana. U primeni je doktrina šoka, koja putem svakodnevnih kriza izluđuje i zbunjuje svet, koji se zbog toga našao u permanentnom nokdaunu. Ostalo se bez životnih putokaza i orijentira, hijerarhije vrednosti, kanona kulture i tako ogoljen i nezaštićen čovek lako postaje plen razornih iracionalnih sila ljudske podsvesti. Nesrećni Ljubiša, neka je i nosio neku predispoziciju ka uništenju, ali ona se nikada ne bi pojavila da je određene okolnosti nisu prizvale. Čudno je da mnogi koji ovih dana raspravljaju o ovoj tragediji ne pominju prisutno ,,vulkansko grotlo” u nama i njegovu užarenu lavu koja je svakog trenutka spremna da se izlije i za tren sprži sve oko sebe, što je naznačeno kod zločina u Velikoj Ivanči. O tome su svojevremeno svet obavestili Heraklit iz antike, kasnije Gete i naš Njegoš pre nego što je dubinska psihologija učinila to svojim otkrićem. I Frojd je zbog tih razloga iznosio pesimističku viziju o čovečanstvu.
Mnogi se pitaju da li je tu medicina, odnosno psihijatrija mogla nešto da učini i na neki način spreči zločin? Odgovor je sa hipotetičkim da. Na polju zaštite i unapređenja mentalnog zdravlja velika uloga pripadala je ranije dispanzerima za mentalno zdravlje. Nažalost, oni su novim zakonom o zdravstvu ukinuti, lekari iz njih premešteni s celokupnim timom koji se bavio mentalnom problematikom u primarnoj zdravstvenoj zaštiti, odnosno domovima zdravlja. Time je svaka prevencija u toj oblasti nestala, a ona je bitna za dalje sociopsihijatrijsko praćenje bolesnika.
I sada je sve dobilo nekakva stihijska obeležja. Kada je u sredini gde sam radio formiran pomenuti dispanzer za tili čas su eliminisane neke simptomatske psihoze koje su harale našim krajem, a edukativno mentalno-higijenski rad dobio je široku podršku sredine, posebno u sprečavanju bolesti zavisnosti, što je dalo izvrsne rezultate. Činjenica da dispanzer postoji nosi određen vid sigurnosti jer će ljudi znati gde da se obrate ako im pomoć zatreba.
Primarijus, doktor medicinskih nauka, neuropsihijatar
Boško Jovičić
objavljeno: 12.04.2013.
