Izvor: Politika, 09.Apr.2013, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nokaut i produžeci
Pa, opet – posle svega i uprkos svemu – treba podržati svaki koliko-toliko ozbiljan i državoliki potez svoje vlasti, ma koliko on možda bio nevoljan i iznuđen
,,Neka ga samo odbiju – pa makar narednih meseci morali da slušamo ode njihovoj hrabrosti i žrtvovanju potencijalno većem i od onog kneza Lazara i Miloša Obilića. Jer i to je bolje, odnosno manje loše i manje štetno, nego da njihovo prihvatanje – u suštini – neznatno modifikovanog Ahtisarijevog plana >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << moramo da slavimo kao vrhunac diplomatskog i pregovaračkog umeća”.
Ovim rečima završio sam poslednji tekst uoči „odlučujuće” osme runde briselskih „pregovora” između Beograda i Prištine. Uzgred, navodnike bi verovatno trebalo staviti i ovde, kod „Beograda” i „Prištine”, jer je u pitanju eufemizam za unutrašnju upotrebu, s obzirom na to da je više nego jasno – i tako se to i Briselu i u svetskim medijima predstavlja – da se radi o dijalogu na najvišem nivou između državnih delegacija Srbije i Kosova. Tužno ali istinito.
U svakom slučaju, osma runda je došla i prošla, a srpski pregovarački tim (mogli bi i ovde pokoji navodnici) u njoj doživeo je neku vrstu tehničkog nokauta. Po njihovim sopstvenim rečima, u Briselu im nije ponuđeno ništa, a traženo je praktično sve. Na prvom mestu, likvidiranje srpskih institucija na severu KiM, odnosno uspostava suvereniteta republike Kosovo na čitavoj teritoriji. Dakle, želje Prištine i ultimatum nemačkih parlamentaraca pretočeni u zvaničan zahtev Brisela, uz bahatost i tvrdoću koja ostavlja prostor za osnovanu sumnju da se možda čak od početka išlo na to da predlog bude apsolutno neprihvatljiv. Mada se ne može isključiti ni mogućnost da je takav postao, pored ostalog, i zato što su, suočeni sa srpskom spremnošću da zarad dobijanja datuma početka pregovora sa EU progutaju svaku ponuđenu žabu, u Prištini, Briselu i Vašingtonu neprestano podizali lestvicu.
I tu dolazimo do, u ovom trenutku, ključnog pitanja. Zašto onda naši „pregovarači” nisu do kraja poklekli i javno prihvatili ono što je od njih zahtevano, kao što su to, na „neviđeno”, bili spremni da potpišu Vuk Drašković, Dinkić, Palma i većina srpskih analitičara i novinara?
Nažalost, svakako najmanje zbog dobronamernih i ubedljivih argumenata zbog čega bi prihvatanje bilo pogubno. Takođe, ne naročito ni zbog straha od masovnih protesta i problema koje bi ovdašnja parlamentarna ili vanparlamentarna opozicija mogla da im napravi. DSS je prilično pacifikovan, a i inače im, ni u bolje vreme, energija, ulica i protesti nisu bili jača strana. A ostali su, uz časne izuzetke, dovoljno neatraktivni, kompromitovani, razjedinjeni, kontrolisani ili ludi da bi – sem baš kakvim epohalnim „božjim čudom” – mogli pokrenuti neki ozbiljniji talas. Pa čak i da se udruže svi pomenuti i nepomenuti, stvar bi se samo neznatno popravila.
Na kraju, biće da je glavni problem u tome što, čak i posle dugogodišnje pripreme, posle tolikog truda, stipendija i projekata na „promeni nacionalne paradigme” i „promeni svesti”, ubeđivanja da je Kosovo ionako već nezavisno i da je to najbolje za sve, dakle, posle svega toga i decenijskog rada na nacionalnoj lobotomiji – izgleda da, ipak, nije lako izdati. Pogotovo izdati na Kosovu. Uz sve javno ismevanje „nebeske Srbije”, nije lako potpisati bezuslovnu kapitulaciju nakon što je i Crkva javno iznela svoj stav, nakon što se oglasio Putin i nakon što su Srbi sa severa jasno rekli da oni ni po koju cenu neće prihvatiti da budu izručeni u nadležnost Prištine. „To ni Čeda Jovanović ne bi mogao da potpiše”, vajkao se u trenutku iskrenosti jedan od pregovarača.
Očigledno da ovog puta u Briselu nisu hteli da daju čak ni kakav-takav alibi, čak ni najmanji smokvin list koji bi onda u združenoj medijskoj operaciji prozapadnih lobista i režimskih agitatora bio proglašen za „pobedu razuma”, „realistično rešenje” i „bolan kompromis” koji „podjednako (ne) zadovoljava obe strane”.
Ali šta su oni mislili i čemu su se drugom nadali? Zar su mislili da su imperiji miliji i draži od Borisa Tadića,ili Vojislava Koštunice, pa će sada njima, Miloševićevim i Šešeljevim naslednicima, činiti ustupke davati koncesije koje nisu hteli da čine ovim svojim svojevremenim miljenicima? Ne, gospodo. Oni su dozvolili da na vlast dođete, samo zato što ste dali obećanje – ili makar namignuli i „dali nagoveštaj” – da ćete povodom pitanja Kosova biti efikasniji i koopertivniji od Tadića (koji je, opet, bio kooperativniji od Koštunice, koji je, makar u početku, bio kooperativniji od Miloševića – koji je, uzgred rečeno, takođe povremeno umeo da bude vrlo kooperativan). I to je to. Njih zanima samo bezuslovna kapitulacija, a ne Tadićeva karijera, Nikolićev obraz ili Vučićevi rejtinzi. Svakoga će podržati onda i onoliko koliko može da im koristi i koliko usluga je u stanju da im „deliveruje”.
Nažalost, većina naših „lidera” to shvati tek onda kada odrade zadatak, odnosno kada budu iskorišćeni i odbačeni. A neki čak ni tada.
Pa, opet – posle svega i uprkos svemu – treba podržati svaki koliko-toliko ozbiljan i državoliki potez svoje vlasti, ma koliko on možda bio nevoljan i iznuđen, što sopstvenim prethodnim greškama, što ličnim vlastodržačkim interesom, ili protivničkom brutalnošću.
Jedino me brine to što je bila potrebna tako velika i tako teška artiljerija za jedno tako malo i tako nemušto „ne”. Ali bolje i jedno mlako „ne”, nego „junačka” kapitulacija.
Glavni urednik časopisa ,,Nova srpska politička misao”
Đorđe Vukadinović
objavljeno: 09.04.2013.
