Izvor: Politika, 21.Maj.2014, 12:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Noć u gradu bez ulice i broja
U mnogim zgradama u Obrenovcu žive smo tražili onako, napamet. Stotinu puta sam te noći istrčao na neki peti, šesti ili deseti sprat, glasno pitajući ima li koga – kaže Nenad Stojković, ronilac iz Ovčar Banje
Čačak – Za ono što je zadesilo Obrenovčane katastrofa je blagopis. U tu rečenicu ronilac iz Ovčar Banje Nenad Stojković (51) smestio je deset sati neprekidne potrage za živima, kroz vodu, tamu i nesreću, u noći između >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << subote i nedelje.
– U potopljenom Obrenovcu i neprozirnoj noći, spasiocima kućna adresa nevoljnika nije značila ništa, ali opet nijednu adresu nismo odbili. Ključna pomoć bio nam je jedan starosedelac koji je bio vodič. Putokazi se ne vide iz vode duboke tri metra, potopljeni su i kućni brojevi, a pri svetlosti lampi on je ipak uspeo da se snađe i odvede nas tamo gde smo potrebni – priča Stojković za „Politiku”, posle povratka iz Obrenovca.
Onaj meštanin, veli ronilac, po nekim znacima koje uočavaju samo ljudi koji su tu odrasli, raspoznavao je u koji deo grada su uplovili.
– Onda bi, na osnovu najviših zgrada tačno odredio gde je ulica koju tražimo, pa smo išli od broja do broja. To nam je izuzetno pomoglo u slučajevima kad smo posedovali adresu osobe koja je čekala spasioce. Međutim, u mnogim zgradama žive smo tražili onako, napamet. Stotinu puta sam te noći istrčao na neki peti, šesti ili deseti sprat, glasno pitajući ima li koga.
Stojković je bio u grupi koju su sačinjavali pripadnici Vojske Srbije, Gorske službe spasavanja i Ronilačkog kluba „Triton” iz Beograda, sa čamcima na vesla i motor. Tek kad je svanulo, kaže, video je da su vojnicima popucali očni kapilari jer tri noći nisu spavali.
– Prva žena koju sam uneo u čamac bila je Sibinka Marjanović, rekla nam je da ima 82 godine, i bila je sa kćerkom Ljiljanom. Sibinka se tresla od straha ali je u čamcu, čuvši da sam iz okoline Čačka, odjednom živnula i oraspoložila se. Zanimljivo je da je i ona Čačanka, ima rodbinu u Vidovi pod Kablarom.
Stojković navodi da su gnjurci te noći ulazili kroz prozore i izloge, zaticali ljude na drveću ili krovovima kuća.
– Našli smo meštane koji imaju hrane i vode, sede na petom spratu i ćute. Takvi nisu hteli da izađu, pa smo morali da budemo neprijatni, jer smo te intervencije radili od srca. Ako je očigledno da je čoveku ugrožen život, morao je da pođe sa nama. Jednoga sam morao 15 minuta da ubeđujem da krene ka čamcu, ali je uporno odbijao iako su i njegova supruga i komšinica pristale da pođu. Na kraju sam ga pitao: „Kakav si to čovek, ja sam došao iz Čačka da ti pomognem a ti nećeš?”. Onda se odobrovoljio, pristao i reče: „Pa, što ne kažeš, i ja sam iz Čačka”.
Stojkoviću je ronilaštvo profesija već tri decenije i nema jezera ni reke u Srbiji gde nije skočio. Sada je tom spisku dodao i čemerni, potopljeni Obrenovac, i grad umesto reke.
– Čitavog života pamtiću jednu sliku iz ove katastrofe. Mrkla noć, svuda voda, ulazim u stan na nekom spratu koji je do pola potopljen, i lampom kružim po prostoriji. U uglu, na frižideru, ćutke sedi čovek, dok mu talasi zapljuskuju noge – besedi Nenad Stojković, i sam tužan zbog propasti jednog grada.
Gvozden Otašević
objavljeno: 21.05.2014.
