Izvor: Danas, 13.Okt.2014, 20:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nisu me prevaspitali
Irfan Mensur, u filmu „Branio sam Mladu Bosnu“ Srđana Koljevića, nema veliku, to jest, kako kaže, prostorno zahtevnu ulogu, ali ona ima svoje mesto i u filmu i u seriji. Mensur je dosad igrao na desetine istorijskih ličnosti, samo Nikolu Pašića u pet varijanti, a zanimljivo je da se sa pričom o Gavrilu Principu „sudara“ po treći put.
Najpre kad je, kako sam tvrdi, postao poznat van okvira svoje mesne zajednice i napravio prvi ozbiljan korak u filmskoj karijeri. Desilo >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << se to pre mnogo godina, kada je na kastingu za film „Atentat u Sarajevu“ Veljka Bulajića dobio ulogu Gavrila Principa. Devet godina kasnije mu je, kako priča, prijatelj Zdravko Šotra poslao tekst s naslovom „Princip“ za njegovu dokumentarno-igranu seriju u kome je video Mensura u ulozi istražitelja najčuvenijeg mladobosanca, pa je Mensur i tu ulogu realizovao. U Koljevićevom filmu je, kako kaže, Premužić, advokat, koji po službenoj dužnosti brani Gavrila Principa, pa je na taj način zatvorio jedan mali krug u svojoj karijeri. Povod za razgovor s Mensurom jeste večerašnja svečana premijera filma „Branio sam mladu Bosnu“, ali je intervju prekinut nakratko dvaput. Zbog poziva s mobilnog telefona i jedne ružne vesti. U Salonu Jugoslovenskog dramskog pozorišta deluje da Mensur sve to podnosi s nekom budističkom smirenošću. Ali ne možete ostati ravnodušni prema brojanici koju neprestano vrti u rukama i koja ima svoj zvuk i krst i Davidovu zvezdu i polumesec.
Kakva vam je to brojanica?
- Mnogi su me čak i na ulici za nju pitali jer je već godinu i po dana ne ispuštam iz ruku. Tražio sam način kako da ih uposlim u trenutku kad sam morao da ostavim cigarete. Setio sam se brojanica, uzeo ih u ruke i došlo je do spontanog druženja između svih mojih brojanica koje dosad imam. Ova mi je najdraža. Jedina vredna, jedina prava. Nju je napravio moj kolega Bogdan Diklić, koji se time bavi. On te brojanice preda Srpskoj patrijaršiji i sve što uspe da sakupi od njihove prodaje daje u humanitarne svrhe. Hoću da kažem, ne bavi se Dik time da bi se on okoristio. A ova moja brojanica kao što vidite ima i krst i polumesec i Davidovu zvezdu.
Zašto?
- Zato što je to moje opredeljenje. Da verujem svima verujućim. Čak sam nekoliko puta izjavio da sam zapravo, na neki način, ateista koji veruje u boga, ako je to uopšte moguće. Izmislio sam svog boga koji pripada svima. Brojanica, kad me već pitate, ima 22 kugle poludragog kamena hauita, koji sam odabrao jer mi dobro leži u ruci. Tako i biram kamenje svojih brojanica. Važno mi je da mi dobro leže u rukama i da uspostavimo neku vrstu kontakta. Mogu vam ispričati, u stvari, čitave teorije o brojanicama. Na našim prostorima u muslimanskoj veri to se zove tespih, u katoličkoj krunica, a u pravoslavnoj brojanica. Ja sam od ove brojanice napravio i tespih i krunicu i brojanicu.
Kad smo dogovarali razgovor, rekli ste da uloga koju imate u filmu nije velika. Možete li pojasniti šta to zapravo znači i da li vam to smeta? Kakav je lik koji igrate ?
- Mislim na to da nije prostorno zahtevna. Da sam sve obavio u dva, tri snimajuća dana a ostalih 10 sam bio prisutan jer sam prisutan i na suđenju. Uloga nije liderska, vučna, ali mi to ne smeta zato što sam dobio svoj prostor koji sam dobro iskoristio, a vidim da je i Koljević zadovoljan. Što se tiče lika koga igram, ta količina sarkazma i ironičnog odnosa prema stvarnoj potrebi da se brani Gavrilo Princip meni je bila pomalo neverovatna. Kao i kompletno suđenje, tako je i taj Premužić bio jedna velika farsa. Advokati koji su bili zaduženi za branjenje tih momaka su takođe bili farsa osim advokata kojeg igra Nikola Rakočević. Kad sam pročitao scenario, pitao sam se kako će ovaj momak s tim da izađe na kraj. Ceo film je na njemu, a čujem od ljudi koji su sastavljali i videli film da je Rakočević napravio sjajan posao. Drugačije i nisam očekivao zato što je on jedan od najtalentovanijih glumaca koji se pojavio u poslednje vreme na ovim umetničkim prostorima. Da ne govorim o ostalim ljudima koji su učestvovali u filmu, koji već time zaslužuje pažnju.
Prema mišljenju mnogih relevantnih istoričara, mladobosanci su se zalagali za ideju jugoslovenstva i stradali, desilo se to kasnije i drugima. Danas, u određenim krugovima, Jugosloveni su „pase“. I vas su pokušali da „prevaspitaju“ u vreme raspada Jugoslavije početkom ‘90-ih. Da li su uspeli?
- Ne, nisu uspeli da me prevaspitaju. Do dana današnjeg sam ostao Jugosloven. Građanin sam Srbije, mada nisam to ni znao. Još ‘70- ih me je otac upisao, kad sam prešao u Srbiju, tako da imam to državljanstvo. Znate, ovi dečaci koji su se okupili oko Mlade Bosne nisu srbovali niti su se oko te ideje okupili. Jer u toj grupi, pa čak i u grupi kojoj je suđeno, bilo je i muslimana i katolika. Tako da Mlada Bosna nije pripadala egzaltiranom srbovanju. To što su oni uradili je bio čin očajnika. Po njihovim nazorima i knjigama koje su im dolazile u ruke, oni su učinili pravu stvar. Mi smo u istoriji pričali, govorim o Jugoslaviji, o tom događaju kao nekoj vrsti otpora sili. Sili koja je okupirala, anektirala, odnosno, uzela pod svoje čitavu jednu teritoriju. Međutim, svesni smo i vidimo, pošto je istorija živa stvar i nju pišu pobednici, da se ona isto tako menja. Tako, danas, u pojedinim istorijama to je teroristički akt, što, naravno, ne možemo osuditi. Samim tim što su pobednici, ljudi menjaju i tokove istorije i imaju pravo na svoju verziju. A pravo drugih je da se bune.
Ne volite da pričate o tom događaju iz prošlosti. Ipak, možda je važno podsetiti se kako se slične stvari ne bi više ponavljale. Kako i čime ste bili napadnuti?
- Pištoljem. Bilo je ružno i tužno. To se desilo 1992. na 1993. godinu. Sve se zbilo u i ispred pozorišta Bojana Stupice. I tužno je što sam u jednom trenutku pomislio da je sve to organizovano pa sam zbog toga otišao iz zemlje. Uglavnom sve što mi se desilo te noći je bilo neprijatno i ponižavajuće. Nije ništa bolelo. Verujte. Ni udarac. Ni pištolj u ustima, ni pucanj. Samo je ostalo poniženje kao užasno sećanje. A mislim da poniženje najviše boli.
Ima li danas fašizma u Beogradu?
Pre bih pričao o primitivizmu u Beogradu što jeste jedna vrsta fašizma koja nas uništava. To je ono što Beograd više ne čini veselim gradom. Znate, kad god sretnem, a često vidimi, grupe ljude kako pričaju na nekom stranom jeziku, pomislim - hoće li ovi ljudi doći bezbedno do svog hotela. Bože, da li će ovi ljudi doći do aerodroma, jer malo, malo, pa pročitam da nekom nije odgovaralo što se čuo neki strani jezik pa je došlo do incidenta.
Kako kad se deklarišemo kao „neverovatno gostoljubiv narod“?
- Pa mi smo gostoljubivi očigledno samo u restoranima gde treba napraviti atmosferu i oduzeti novac. Ali kad se izađe iz restorana, već postaje opasno. Taj put od restorana do hotela je čini mi se vrlo nesiguran. Jer sve neprijatno što se tim ljudima desilo, događalo se na putu od tih restorana gde smo bili jako gostoljubivi i hotela gde smo isto tako jako gostoljubivi. Međutim, treba preći taj dugački put.
Priča Rudolfa Cistlera
Film „Branio sam Mladu Bosnu“, reditelja i scenariste Srđana Koljevića, biće premijerno prikazan večeras u 20.30 u Sava centru, najavljeno je na jučerašnjoj konferenciji za novinare. Ovo ostvarenje govori o najvažnijem sudskom procesu 20. veka - suđenju Gavrilu Principu i ostalim mladobosancima.
Dodeljen po sudskoj dužnosti, mladi pravnik Rudolf Cistler, kad upozna zanose i ideale svojih branjenika, naći će se u vrtlogu emotivne drame, spreman na najveći rizik. Film zasnovan na istinitim događajima i istorijskim dokumentima govori o atentatu na austrougarskog prestolonaslednika i sudskom procesu koji je potom usledio iz njegove vizure. Glavnu ulogu igra Nikola Rakočević, a u filmu glume i: Nebojša Glogovac, Vuk Kostić, Boris Isaković, Dragan Petrović Pele, Irfan Mensur, Ljubomir Bandović, Branislav Lečić, Rale Milenković, Bane Tomašević, Milan Marić. Gavrila Principa, Nedeljka Čabrinovića i Trifka Grabeža igraju Miloš Đurović, Marko Grabež, Marko Pavlović. M. K.
Nikad politički angažovan
Posle incidenta u Beogradu, kada je napadnut ispred svog matičnog pozorišta, u razgovoru za Danas, Mensur prepričava kako je otišao u Švedsku gde su mu tad živeli roditelji. Interesantno je da ga je na granici sačekala švedska policija, koja se sve znala o njemu i incidentu. Upozorili su ga kako treba da se ponaša dok oni ne završe svoje procedure eventualne zaštite. U Švedskoj je po hitnom postupku dobio pasoš političkog izbeglice. „Nisam imao doživljaj da sam politička izbeglica. Jer se nisam nikad politički angažovao. Ako je angažovanje to što sam govorio da sam jugonostalgičar, onda u redu. Onda sam bio politički angažovan“, kaže Mensur.
