Izvor: Danas, 28.Sep.2014, 22:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nimalo politički korektno
- Esej će se zvati „Habibi voljena moja“ - kaže Zoran Đukanović, teoretičar stripa, neposredno pre svog predavanja u petak o Kuznjecovu i Solovjevu, dvojici, kako ih je nazvao, „čarobnjaka Beogradskog kruga“.
U subotu je na istom mestu u Velikoj sali Studentskog kulturnog centra održao još jedno predavanje pod naslovom - „Blankets i Habibi, grafički romani o ljubavi Krejga Tompsona“. Otuda i pomenuti esej na kome trenutno aktivno radi.
Koji razlozi >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << su vas naveli da pišete i govorite o Tomsonovim ostvarenjima?
- Postoji moda, štaviše, marketinška moda u korišćenju termina grafički roman. Zbog toga su neki ljudi skloni da ga devalviraju. Smatraju da on u stvari nije teorijski i konceptualno najadekvatnija reč koja bi opisala ovaj fenomen. Postoji nešto što pretpostavlja pitanje ima li konceptualnog ili teorijskog osnova da se taj termin koristi. U slučaju „Blankets“ i „Habibi“ i te kako ima zato što postoje ekvivalenti narativnih struktura kao i u književnosti. Dakle, postoji grafička pripovetka, grafička novela i grafički roman. Od Tomsonova dva grafička romana - „Ispod pokrivača“ (što je odličan prevod jer u originalu Blankets (Ćebad) uopšte ne bi dobro funkcionisalo u našem jeziku), u poslednjih nekoliko godina ne mogu da nađem bolja ostvarenja u ovoj kategoriji. Osvojili su svet u svakom smislu, a posebno u domenu kritičke recepcije.
„Habibi“ je tematski masivno organizovano štivo koje dotiče razna pitanja. Ipak njegov epicentar čini ljubavna priča između devojčice Dodole i od nje devet godina mlađeg dečaka Zama. Njihov odnos prolazi kroz različite faze - bratsko-sestrinsku, prijateljsku, emotivno-erotsku, seksualnu... Ima toliko toga. Šta je vama u svemu tome najuzbudljivije?
- U oba romana postoje dve univerzalne teme: ljubav i vera, odnosno poverenje. Poverenje kao personifikovani oblik vere, a ne usmeren prema božanskom entitetu. Istovremeno, Tomson se u oba grafička romana bavi religijom. Hrišćanstvom u „Ispod pokrivača“ i islamom, odnosno islamskom kulturom u „Habibiju“. Šta Habibi u stvari znači - voljeno biće, koje označava osobu bez obzira na to da li je reč o muškarcu, ženi ili čak detetu, da li je u pitanju ljubavni partner, brat, roditelj, rođak, blizak prijatelj? Habibi je univerzalno voljeno biće s kojim osećamo bliskost i u koje imamo duboko poverenje. I Habibi je osoba prema kojoj razvijamo bezuslovnu ljubav. Ljubav koja preživljava bez obzira na to kakve su okolnosti. A ono što je takođe vrlo karakteristično jeste da su okolnosti u „Habibiju“ okrutne do zapanjujućih razmera.
Kako ste objasnili, dva glavna lika prolaze kroz niz tortura koje su kontekstualno opravdane zbog toga što Tomson zaranja u konkretne društvene okolnosti. One su toliko represivne da imaju tragične posledice za glavne junake. „Habibi“ tako narasta u veoma kritički nastrojeno ostvarenje. Šta je vama u tom smislu bilo najzanimljivije?
- Ono što i u drugim grafičkim romanima, kao recimo u „Pop rok Isusu“ Šona Gordona Marfija, gde je glavni junak bivši vernik koji je prešao u ateistu. Kod Tomsona je mnogo kompleksnija situacija. On je prestao da bude hrišćanin, ali nije postao ateista. Za njega je vrlo karakteristično da on ne osuđuje niti svoje likove niti religijske sisteme kojima se bavi. A ono što je naročito zanimljivo jeste da Tomson nimalo nije politički korektan. U oba romana.
Njegova politička nekorektnost je izazvala reakcije. Možete li nam ispričati nešto o tome?
- Izazvala je akademske nesporazume. Recimo, za „Habibi“. Neki univerzitetski raspoloženi istraživači smatraju da je to u stvari jedno pomalo spilbergovsko poigravanje sa islamom kao religijom, što potpuno promašuje temu. Na osnovu mog 40-godišnjeg čitalačkog iskustva nisam našao strip koji više govori o ljubavi nego što je to „Habibi“. On je čak kruna u odnosu na „Ispod pokrivača“. Istovremeno, „Habibi“ je u potpunosti politički nekorektno ostvarenje koje ide potpuno mimo politike. Tomson se bavi islamom kao kulturom, a ne sa stanovišta političke pozicije s kojom treba polemisati. On je osam godina radio da bi napisao „Habibi“ i postigao je zadivljujući rezultat. Zahvaljujući tome, ovo delo ostavlja utisak da je uspelo u svojoj nameri, a to je da nimalo ne bude politički pamflet. Ne postoji nijedna referenca za koju bi neko mogao argumentovano da se uhvati i kaže - ovo je pro ili kontra.
Pre nekoliko godina napisali ste u Vremenu zanimljiv tekst „Strip u školi“. U njemu ste izneli antiutopijsku viziju o tome šta bi se desilo ako bi nedomišljene želje stripadžija počele da se ostvaruju: da strip bude obavezan u nastavi i da dobije mesto koje zaslužuje u „svetoj kruni kulturnih vrednosti“. Jeste li u međuvremenu promenili mišljenje?
- Nimalo. Iako je taj tekst izrazito parodijskog karaktera, on metodološki potpuno verno odražava moju poziciju, a to je da strip ne treba niti precenjivati niti potcenjivati i bilo kakav oblik njegove institucionalizacije je dvosekli mač. Zato što u tom slučaju jedan put jeste da lako sklizne u akademski kič, a drugi da u krizi akademskog života, koja vlada već poslednje dve decenije, postoji kvazipopulistička tendencija poigravanja sa bivšim tvorevinama masovne kulture da bi na taj način osvežili svoj diskurs, što je ponekad uspešno, a ponekad i veoma neuspešno
Po vašoj prvoj knjizi „Tomas Man ili Filip K. Dik“, koja ima status obavezne lektire svakog ljubitelja stripa, moglo bi se reći da vas zanimaju paradoksi?
- Ta moja prva zbirka eseja već u startu deluje kao da je zasnovana na suprotnostima, ali unutar sebe. Tomas Man je paradoksalni klasik i autor vrlo subverzivnog štiva, a istovremeno Filip K. Dik nije samo palp naučna fantastika, nego je u poslednjoj deceniji kanonizovana kao književna vrednost u već pomenutim akademskim krugovima. A paradoksi nikad nisu čiste polarnosti, već je reč o komplikovanom odnosu. Isto kao i Konstantin Kuznjecov i Sergej Solovljev. U tom smislu da su to dva mlada, ruska, bela emigranta, koji su došli u Srbiju i ne sanjajući da im ovde predstoji koncept zvani strip. Njihov talenat je reagovao na izazov i njih dvojica su zapravo zajedno sa čitavim Beogradskim krugom, a sve su to bili uglavnom ruski emigranti, pokrenuli lavinu srpske kulture i praktično je inicirali.
Šta biste vi izdvojili kao paradoks spram Kuznjecova i Solovljeva?
- Što su, istovremeno, ma koliko artikulisali i prenosili jezik vizuelne tradicije ruskog slikarstva, ilustracije, grafike i tako dalje, istodobno aktivno učestvovali ovde u stvaranju američkog modela stripa. Dakle, reč je o totalnim kulturološkim ukrštanjima, što je meni posebno zanimljivo. Zato što ja ne verujem u kulturnu ekskluzivnost, nego u kulturu inkluzivnost.
