Izvor: Vesti-online.com, 28.Sep.2012, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nikove po(r)uke
Dokle će Srbija da se samosažaljeva, nariče i kuka nad sopstvenom zlehudom sudbinom koja je zadesila, umesto da radikalno menja i sebe i nametnutu joj poziciju u ovom nepravednom svetu, uverena da je sposobna i vredna da svome narodu obezbedi dostojanstven život?
Radivoje Petrović
Ovakav način razmišljanja stigao je ovih dana u Srbiju zajedno sa čovekom-fenomenom našeg porekla iz daleke Australije Nikom Vujičićem, herojem ovog vremena, koji je uprkos tome >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << što je rođen bez ruku i nogu dokazao da hrabri, uporni i zaljubljeni u život mogu sve.
Za pametne i dalekovide Nikov povratak među Srbe mogao bi da znači prekretnicu, pre svega u glavama Srba i onih koji je vode, jer je sličnost sudbina i pozicija nesvakidašnjeg mladića iz Brizbejna i zavičaja njegovih roditelja više nego poučna.
Iako može da zvuči grubo, i Srbija je poslednjih decenija u poziciji kao da nema ni ruke ni noge, ili najmanje kao da je sapeta. Naša pozicija u odnosu na Nika je utoliko lošija što se Srbija sve češće ponaša kao da nema ni glavu i zbog svega toga sklona je - sažaljenju. Naš čovek sa petog kontinenta demonstrirao nam je ovih dana kako se, uprkos specifičnostima i hendikepima koje mu je darovala priroda, ne izaziva sažaljenje već divljenje i poštovanje.
Prepune dvorane na beogradskom Pravnom fakultetu, Centru Sava, ili novosadskom Spensu, gužve ispred video-bimova koji su prenosili njegova svedočenja o životu pokazuju da je stigao među nas sa porukom koju smo izgleda predugo čekali.
Dok nam odasvuda oko nas iz bližeg i daljeg okruženja stižu pozivi da se odreknemo sebe, bilo tako što ćemo otkinuti Kosmet od tela Srbije, ili nastaviti da pljujemo po svemu što je srpsko, mazohistički usađujući sebi osećaj kolektivne srpske krivice, rođak iz Australije nas je snagom svoje dramatične životne priče pozvao da se vratimo sebi: da verujemo u sebe, cenimo ono čime raspolažemo i šta imamo, pobeđujemo svoje hendikepe i loše mogućnosti istrajnošću i borbom bez predaje, jednostavno, da ono u čemu je Srbija juče i danas pobeđujemo onim što će Srbija biti sutra.
Njegova volja za životom, koja izaziva istovremeno i suze i radost, stigla je na srpske prostore kao svojevrsna psihološka terapija narodu koji, osim što je osiromašen i u sve većoj bedi, ponovo postaje predmet naručenih satanizirajućih tekstova po velikim svetskim novinama i silom domaćin sumnjivim gostima iz Evrope i Amerike, poput Jelka Kacina ili najavljene Hilari Klinton, pristigle da bi nam nešto oteli ili loše uradili: Kacin da otvori vojvođanski čir separatizma na inače bolesnom telu Srbije, a Hilari omrznutog prezimena da uruči novi ultimatum i naruga se našem porodičnom životu u kome nema mesta za LGBT egzibicije.
Ogroman broj mladih, pametnih i školovanih ljudi u Srbiji pokazao je da ume da sluša one, poput Nika, koji imaju šta da im kažu, iskreno i bez foliranja, potvrđeno praksom i svakodnevnim životom. Zašto to ne bi postao recept novog načina ponašanja i u Srbiji? Umesto muljanja i zamajavanja čitave nacije, kojima se po najvišoj ceni kupuje vreme tokom mandata, zašto se srpski političari ne bi okrenuli svom narodu, zbijajući redove savetujući se i konsultujući sa njim.
Umesto demagoškog i usput neustavnog predloga da se raspiše referendum "Kosovo ili Evropa", čestitije bi bilo da prvi srpski domaćin izađe pred sunarodnike, pa otvoreno kaže šta je sve dogovoreno i dokumentovano o predaji Kosova, šta je realno da se danas na Kosovu sačuva, ili šta je naša politika u spasavanju naroda od gladi i bede i kako ćemo to ostvariti... Prazna priča iz kampanje, kada nam je obećano sve i svašta, a danas nam isti ljudi najavljuju bankrot države, više ne pomaže. Kao da sami sebe oplakujemo i žalimo, umesto da se latimo posla, sa voljom i energijom koju nam je preneo rođak iz daleka.
Nastavak na Vesti-online.com...
