Izvor: Blic, 20.Feb.2011, 01:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nikola Rakočević: Postali smo sebični
Ljudi su danas previše sebični, smatra Nikola Rakočević, mladi glumac koji je pre nekoliko dana odigrao premijeru predstave “Poligraf” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Talentovani glumac koji sve više privlači pažnju svojim ostvarenim ulogama na sceni i filmskom platnu za “Blic” govori o pomenutoj predstavi, filmovima “Šišanje i “Krugovi”, odlikama vremena u kojem živimo, ljudima, umetnosti...
Kroz ukrštanje životnih priča nekoliko junaka u demokratskim >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i totalitarnim društvima, predstava "Poligraf”, između ostalog, bavi se pitanjem ima li slobode u slobodnom društvu. Govoreći o svom odnosu prema pomenutom komadu i scenskom ostvarenju, Nikola Rakočević kaže da predstava govori o stvarima koje nas se vrlo tiču, a koje i njega lično pogađaju.
Šta je to što vas pogađa?
Mislim da su ljudi postali previše sebični, previše razmišljaju samo o sebi. Evo, ovih dana ozbiljne prirodne nepogode, ozbiljni problemi i kod nas i u svetu na koje se reaguje u fazonu "ma dobro, al' šta je s našim penzijama...”. Ne kažem, naravno da čoveka brine njegova egzistencija, ali ni za tebe ni za druge nije dobro ako misliš samo na sebe. Slikovito - ljudi očiste kuću i bace smeće ispred zgrade. Pa, nije dobro. Znači nema minimuma odgovornosti.
Hoćete da kažete da je egoizam jedno od obeležja ovog vremena?
Da, i to vrlo izražen. Zato mislim da je ovaj komad dobar, potreban, jer se bavi ljudima, njihovim ovakvim i onakvim stranama koje funkcionišu uvek i svugde. Komad se bavi i društvenim sistemom koji, ma kako se zvao, postoji da bi kontrolisao ljude. Iskustvo pokazuje da se vrlo retko dešava da sistem kontrolu sprovodi zaista za dobrobit društva. Ne, tu uvek isplivaju na površinu neki tipovi koji imaju potrebu da vladaju, da rade u svoju korist, da zadovolje svoj osećaj moći, pa sad da l’ je to demokratija ili diktatura ili komunizam... I oni nemaju naročitu želju da naprave to da, pojednostavljeno, svi imaju da pojedu i popiju, budu zadovoljni. Ne, oni imaju potrebu da se bave sobom.
I, šta je to što bi čovek tu mogao da uradi; da pristane ili da se bori protiv ili da se grabi za vlast...?
Veliko pitanje. U poslednje vreme vrlo je rašireno mišljenje kolokvijalno formulisano "ma, daj oladi, jesi lud da se boriš protiv vetrenjača”. S jedne strane kad uvidite da se sve vrti ukrug i da "za ideale ginu budale”, onda ne preostaje ništa drugo nego da slegneš ramenima..., a to boli, pogotovo ako se baviš ovim poslom, ako si neko ko ima potrebu da se baviš umetnošću. S druge strane, samo su veliki ljudi pravili pomake u istoriji. Verovatno su i oni u svoje vreme delovali kao čudaci koji jurišaju na vetrenjače. Ali, oni su nešto uradili, pomerili, ostavili trag koji inspiriše.
Često se može čuti da je umetnost danas izgubila svoju subverzivnu dimenziju, da su umetnici postali selebriti...
Ima toga... ima dosta. I to je tužno. Kod nas se bore oko pet ili možda 50.000, u Holivudu oko pet miliona evra/dolara, ali principijelno to je to. Danas ljudi misle da ako se dovoljno pojavljuju u medijima, bez obzira kako i zašto, da su završili posao. Pa to je potpuna zamena teza. Valjda to fotografisanje i javna pažnja treba da bude posledica nečega što je čovek uradio, zasluga. Međutim ne; možeš da ne radiš ništa ili čak da nanosiš štetu, ali ako si u medijima završio si posao. Ne znam kuda će to da odvede...
Kako kao mlad i perspektivan umetnik gledate na realnost, sadašnji trenutak?
Kad se malo zadubim, onda mi ne bude dobro. Loše se osećam. Ali... pokušavam da se distanciram... jer mora nekako da se dela, treba preživeti... Svim silama nastojim da sledim i čuvam neko svoje osećanje stvari, unutarnji vrednosni sistem. Razumljivo, egzistencijalni momenat je takođe važan. Balans je nužan, i za sada na sreću moguć.
Ima vas sve više na filmu, recimo fim ”Šišanje” u kome igrate zapaženu ulogu naišao je na vrlo dobar prijem...
Sem što me, naravno, raduje da tako kažem, život tog filma... imam i neku zebnju. Kad me zovnu na ulici "Novice”, ja zazebem... jer bude mi frka kako su to mladi shvatili. Znači sve što smo radili radili smo da se ljudi, slikovito govoreći, ne šišaju na ćelavo i ne rade to što radi taj tip. I Stevan Filipović i cela ekipa se trudila u tom pravcu... a opet shvatite da postoje ljudi koji i pored toga što su videli da smo mi eksplicitno pokazali da su neke stvari nedopustive, to vide kao nešto što im se dopada, čitaju to na svoj način.
Radite film "Krugovi” sa Srdanom Golubovićem?
Da. Odličan scenario, ostavio je snažan utisak na mene... To je film o pomirenju, pomirenju sa samim sobom pre svega, film o oprostu... Snažna priča.
Nameće pitanje moći odnosno nemoći umetnosti ?
Uvek su postojale komercijalne stvari u umetnosti, lake note, korišćenje umetnosti u ove ili one svrhe... Međutim, postojala su dela koja su stvarno imala snagu, moć. Istorija beleži takve primere. Sećam se, recimo, koliko nam je dok sam bio klinac bio važan domaći film. Uf, izuzetno...
Pre neko veče gledao sam Minju Subotu na televiziji i setio se detinjstva. U podsvesti mi je ostao urezan taj prijatan glas, topao ton... kao dete sam gutao njegove emisije. Iako tu nije reč eksplicitno o umetnosti, jeste o sadržaju koji je u sferi duhovnosti, koji je medijski prenesen i koji jeste uticao na mene. Nije mene Minja Subota inspirisao da konkretno uradim ovo ili ono, ali jeste mi ulio neku toplinu, jeste mi otvorio neke svetove... Bojim se da danas ne postoji nijedna emisija koja na neke nove klince deluje na takav način.
Povezane vesti: Ljubomir Bandović: Realnost nam je zrela za veliko spremanje Zoran Cvijanović: U društvu Skorsezea, Kamerona i Spilberga Petar Benčina: Život oslobođen stega i balasta
