Izvor: Politika, 14.Maj.2013, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Niko u poseti
„Ja sam, naime, rođeni patriota”, počeo je Niko sa dosta patosa u glasu, „i pogađaju me filmovi u kojima se loše govori o našem narodu.”
Nisam pogledao kroz „špijunku” i to je bila kobna greška. Kada sam otvorio vrata preda mnom je stajao čovek srednjeg rasta i neodređenog godišta. Prisno se nasmešio i predstavio: „Ja sam Niko”. Dok sam razmišljao da li mu je to pravo ime ili predstavlja skraćenicu od, na primer, Nikola, on je već bio u mom predsoblju. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Vaš sam kolega”, dopunio je svoj nastup.
To je moglo značiti bilo šta. Moguće da je bio filmski radnik a možda i nekakav intelektualac opšteg smera. Kako sam nastojao da se uljeza što pre rešim nisam ulazio u detalje. Očekivao sam razlog njegove posete. Ali on se još uvek nije izjašnjavao. Bacio je letimični pogled na stan i izrazio zadovoljstvo: „Lepo”. Pogledao je zatim ka kuhinji i zamolio malo hladne vode. „Ubi ova vrućina”, požalio se.
Vrativši se sa vodom, zatekao sam ga kako hoda po dnevnoj sobi i razgleda slike, fotografije i ostale stvari koje su bile okačene po zidovima. „Interesantno”, bila je sledeća pohvala (možda pre konstatacija). Vodu je popio naiskap i zadovoljno uzdahnuo. Čekao sam. Onda je seo u fotelju i opet uzdahnuo, ovoga puta nekako zabrinuto.
„Došao sam da sa vama porazgovaram o problemima koje imate”, rekao je i ponovo se nasmešio. Nisam razumeo o čemu govori. „Pa, to za šta vas optužuju...” I dalje nisam shvatao o čemu taj čovek priča. Uvalio se udobnije u fotelju i, nekako zamišljen, počeo da mi objašnjava situaciju u kojoj se nalazim. Postoje, naime, mnogi (među kojima je i on), koji smatraju da sam krenuo pogrešnim smerom. Možda ne sasvim svesno, i svakako ne sa zlim namerama, ali stoji činjenica da se nalazim opasnom putu.
Bio sam zapanjen, pa sam i sam seo u stolicu naspram njega. „Objasnite mi, molim vas, podrobnije, šta ja to činim i kome sve to, osim vas, smeta?” Rekao je da ne želi da pominje imena ali da jedan veliki broj ljudi iz „javnog života i kulture” deli njegovo mišljenje, da se moje stvaralaštvo već duže vreme kreće stranputicom. „I oni su vas poslali da me izvedete na pravi put?!”, upitao sam, prvi put nešto nervoznije.
Opet se nasmešio, ali ovoga puta je u njegovom osmehu bilo nečeg ledenog. „Niko me nije poslao. Došao sam svojevoljno, privatno. Zato što vas poštujem i cenim vaš rad.” Malo sam se primirio, sa planom da saznam šta se sve mota po glavi ovog čoveka. Pre nego što ga izbacim iz kuće. „A, vi ste, znači, stručni za davanje suda o tome šta valja a šta je štetno u oblasti kulture”, upitao sam.
„Naravno. Ja se već četrdeset dve godine bavim pisanjem, režiranjem, slikarstvom i komponovanjem izvorne muzike. Objavljene su mi trideset dve knjige, imam preko dve stotine režija priredbi i svečanih akademija, tri samostalne i osamnaest grupnih izložbi, kao i dve nagrade na festivalu u Arilju. Pored toga sam v. d. direktora Zavoda za ispitivanje kulturne prošlosti i predsednik Upravnog odbora KUD ’Slaviša Vajner-Čiča’.” „Filmom se ne bavite?”, prekinuo sam ga, krajnjim naporom održavajući mirnoću. „Ne, ali gledam sve. Naročito domaće. Po nekoliko puta. Upravo zbog toga sam i svratio do vas”.
Došao je, izgleda, trenutak istine. Čekao sam da mi otvori oči i spasi dušu. „Ja sam, naime, rođeni patriota”, počeo je Niko sa dosta patosa u glasu, „i pogađaju me filmovi u kojima se loše govori o našem narodu.” „A moji filmovi su baš takvi?”, zarežao sam. „Ne svi. I ne celi. Postoje u njima jako lepi i uzbudljivi delovi. Ali ponekad vam se otme ponešto...” Još uvek sam se kontrolisao: „Što je, doduše, istinito ali izaziva nelagodu?” Pogledao me smireno, kao neko ko ima posla sa teško obolelom osobom: „Nešto što baca senku na naš narod. Što nas predstavlja u lošem svetlu.
Ustao sam, već prilično razdražen, i uneo mu se u lice: „A da li je to što nas predstavlja u lošem svetlu možda nešto što stvarno postoji, što nam se upravo događa? Ili ja svesno lažem sa ciljem da bacim senku na naš narod?” „Ne, ne kažem da je tako!”, rekao je pomalo zatečen, „Ja o svemu mislim možda gore od vas! Ali šta će svet misliti o nama ako im sve to pokažemo tako… crno?”
Više se nisam kontrolisao: „Misliće da smo hrabri jer istini gledamo u oči! Misliće da smo rodoljubi jer imamo snage da se suočimo sa svojom zlom sudbinom! Misliće da volimo svoju zemlju jer pokazujemo želju da je popravimo!” Biće da sam malo preterao sa vikom jer je Niko naglo prebledeo, skočio iz fotelje i počeo da se povlači prema vratima. Preprečio sam mu put: „Voleti domovinu znači – uraditi nešto za nju. A ne hodati okolo i busati se po grudima kako si patriota, uzimati petnaest plata na besmislenim funkcijama i predstavljati se kao kulturni poslenik – ma šta to značilo!”
Niko je iskoristio trenutak moje nepažnje i šmugnuo napolje. Stajao sam na vratima zadihan i zajapuren. Hteo sam još toliko toga da mu kažem, sve ono što mi je ležalo na srcu, ali sam odjednom shvatio da tog čoveka više nikada neću videti. Da je Niko u stvari – niko.
Goran Marković
objavljeno: 14.05.2013.
