Izvor: Blic, 01.Sep.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Niko ne brine o problemima 800.000 invalida
Niko ne brine o problemima 800.000 invalida
U vreme kada i zdravi, kojima je školovanje dostupno, kao i kakva-takva mogućnost zaposlenja, jedva sastavljaju kraj s krajem, nije teško pretpostaviti u kakvoj se situaciji nalaze invalidi kojima je mogućnost školovanja prilično mala, a šansa za dobijanje posla još manja. Ili kako u razgovoru za 'Blic' reče Ljubinka Borizovski, sekretar Saveta za cerebralnu i dečju paralizu, 'sve probleme koje danas imaju porodice u Srbiji, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kada je reč o porodicama sa invalidima treba staviti na kvadrat'.
- Pođite od jednostavne kupovine cipela. Da bi invalid sa cerebralnom ili dečjom paralizom kupio recimo cipele, njemu je potrebna pratnja do prodavnice. Ako u porodici nema nekoga ko će mu pomoći, on mora da plati pratioca. Mora da plati i taksi koji će ga odvesti do prodavnice, a kada se sve to sabere, cipele za njega ispadnu prilično skupe - navodi Ljubinka Borizovski.
Ne postoji tačna evidencija o tome koliko invalida ima u Srbiji, ali prema procenama utemeljenim na kriterijumima Svetske zdravstvene organizacije, njihov broj kreće se između 600.000 i 800.000. Ako se uzme da porodice u proseku imaju po tri ili četiri člana, onda je broj pogođenih invalidnošću mnogo veći.
Prema aktivistima organizacija koje se bave zaštitom invalida, glavni problemi invalida, osim zdravstvenih, jesu i slabi uslovi za školovanje, male šanse za zapošljavanje, teško dolaženje do ortopedskih pomagala, kao i svojevrsna odbačenost od društva. Ljubinka Borizovski, sekretar Saveta za cerebralnu i dečju paralizu koji okuplja 3.300 članova od ukupno 8.000 invalida sa ovom bolešću, koliko ih u Srbiji ima, za 'Blic' kaže da je 'primarni problem ove populacije oskudna pravna regulativa'.
- Ona se sastoji u tome što teško dolazimo do ortopedskih pomagala, teško ostvarujemo pravo na klimatski oporavak, teško se zapošljavamo i školujemo. U Srbiji ne postoji nijedna srednja škola za telesne invalide. Jedina u SCG je škola u Podgorici, ali ako neko iz Srbije hoće da upiše dete u tu školu, mora da plaća troškove školovanja. Ne pamtim da je neko od naših članova u poslednjih pet godina došao do kolica uz pomoć Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, pa smo prepušteni sami sebi i pomoći humanitarnih organizacija. Koliko su nam kolica potrebna, dovoljno govori podatak da od naših 3.300 članova, njih oko 60 odsto je vezano za kolica - navodi Ljubinka Borizovski.
Ona dodaje da problem postoji i kada je u pitanju finansiranje lečenja i rehabilitacije, pošto su ukinute državne dotacije, pa ta sredstva treba tražiti od državnih institucija i raznih sponzora. Govoreći o problemima u odnosu sa okolinom koje ovi invalidi imaju, Ljubinka Borizovski navodi da ih 'ima mnogo'.
- Počev od toga da je teško invalidno dete upisati u redovnu školu, na ulici ljudi kada sretnu invalida u kolicima neretko se sklanjaju od njih, a dokle ide naša odbojnost prema invalidima govori i činjenica da recimo mladoženja, ako se ženi devojkom koja u porodici ima člana obolelog od cerebralne ili dečje paralize, traži od nje da pribavi potvrdu da ova bolest nije nasledna, iako se dobro zna da se radi o bolesti koja nije ni nasledna ni prelazna - navodi ona.
Najbrojniju grupu invalida čine mentalno nedovoljno razvijena lica, kojih prema podacima Saveta društva za pomoć mentalno nedovoljno razvijenih u Srbiji ima 92.000, iako neke procene govore i o četiri puta većem broju. Svetlana Vlaović, sekretar ovog saveta, u razgovoru za 'Blic' objašnjava da glavni razlog što svi oboleli nisu i evidentirani jesu njihovi roditelji, koji ovakvu decu kriju po kućama i ne žele da ih registruju.
- To je posebno izraženo u manjim sredinama i mi radimo na tome da roditelji prijave svoju decu kako bi imali kome da se obrate za pomoć. Mi u terapiju zapravo pokušavamo da uključimo porodice, jer u ovakvim slučajevima upravo najviše trpe porodice - kaže Vlaovićeva.
Ona navodi da porodice sa mentalno nedovoljno razvijenim članom imaju velike probleme i da su 'po pravilu najsiromašnije, jer teško oba roditelja mogu da rade'. Mnogi brakovi u kojima ima mentalno obolele dece raspali su se, a iz takve zajednice najčešće beže muškarci, pa najveći teret podnose majke. Posledice trpe i zdrava deca u porodicama gde je neko dete obolelo, jer roditelji, brinući o njemu, često nemaju vremena za zdravu decu, koja zbog toga budu zanemarivana.
- Mentalno nedovoljno razvijeni često su izolovani u porodicama. Roditelji kriju decu od sredine u kojoj žive i mislim da tu greše, jer kada bi tu decu izveli, recimo u park ili na bilo koje drugo javno mesto, ostali bi ih možda jednom, dvaput čudno gledali, a posle bi se navikli na njih. Generalno se može reći da kakav odnos prema obolelima iz ove grupe ima porodica, takav odnos prema njima imaju i društvo i sredina u kojoj žive - objašnjava Vlaovićeva.
Ona ukazuje da bi roditelji čim se problem kod deteta pojavi trebalo da reaguju, a ne da to ignorišu i misle da će proći, jer kako kaže, 'treba se suočiti sa problemom, prihvatiti ga bez patnje i sažaljenja i tražiti način kako da se pomogne i sebi i detetu'.
U invalidskim organizacijama ističu da se poslednjih godina nabolje menja i odnos društva i državnih organizacija prema invalidima. Kao posebno dobru navode svoju saradnju sa resornim Ministarstvom za socijalna pitanja, koje finansira niz projekata koje predlažu invalidske organizacije. Danica Todorović, savetnik u ovom ministarstvu, za 'Blic' kaže da su oni prošle godine finansirali 122 projekta koje su dostavile invalidske organizacije, a nešto slično radi se i ove godine.
Govoreći o daljim planovima i namerama ministarstva kada je o invalidima reč, Todorovićeva navodi da je u planu izrada ažurne evidencije invalida, kao i izrada nacionalne strategije invalidnosti, gde bi trebalo naznačiti glavne predloge za pomoć invalidima.
- To je ozbiljan i veliki posao koji mora temeljno da se osmisli i uradi - kaže Todorovićeva. Prema njenoj oceni, polako se ruše barijere koje su prema invalidima postojale, ali je, kako kaže, najteže razbiti barijere u samim ljudima.
Todorović navodi da problem postoji u finansiranju organizacija za pomoć invalidima.
- Predlog zakona o igrama na sreću već predugo stoji u Skupštini Srbije, a njime je, predviđeno formiranje fonda pri Ministarstvu, za socijalno humanitarne organizacije, navodi Todorovićeva. R. Marković Vojnici da pomažu invalidima
Savet za cerebralnu i dečju paralizu obratiće se ministru odbrane Borisu Tadiću i tražiti da se određeni broj vojnika koji se odluče za civilno služenje vojnog roka uputi u njihovu organizaciju. Ljubinka Borizovski, sekretar Saveta, za 'Blic' je rekla da bi vojnici mogli obolele od cerebralne i dečje paralize pratiti do škole ili posla kao njihovi personalni asistenti, zatim bi mogli ići u nabavku za invalide ili pomagati invalidima da recimo uđu i izađu iz kombija koje Gradsko saobraćajno preduzeće Beograd ima za invalide.
