Izvor: Blic, 27.Dec.2010, 01:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Niko kao ja
Kiri te Kanava, velika operska diva, gostovala je u polučasovnom programu „Hard Talk“, na TV svetskom servisu Bi-Bi-Sija. Odgovarala je na pitanja voditelja Stivena Sakura, moleći ga da je ne oslovljava sa Diva, ili Dejm, što je vrsta najvišeg zvanja. Pominjala je s kim je nastupala, od dirigenata do drugih operskih velikana, a u jednom trenu izdvojila je nekoliko pevačica budućnosti, među njima i Rene Fleming, čiji CD rado slušam. Velikane odlikuje dobro vaspitanje i svest da nisu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sami.
Sve vreme sam prebirao po glavi kako naši velikani, a kao u svakoj maloj kulturi ima ih koliko hoćete, najčešće znaju da govore samo o sebi, kao da žive u bezvazdušnom prostoru. Ja-pa-ja, ostali unaokolo su većinom budale ili bezazleni tipovi. Neki akademici, današnji i budući, ispisaše memoare u kojima nema zrna samokritičnosti, kao da njihovo javno delovanje (a ponekad i brukanje) ne pamte i drugi.
Ovih dana čitam memoarsku knjigu istinske legende naše kulture, višedecenijskog dirigenta Džez orkestra Radio Beograda, sa kojim je 1960. u Žuan le Penu osvojio naziv najboljeg Big benda. Kompozitor, pijanista i aranžer Vojislav Bubiša Simić (1924) u „Sentimentalnom putovanju" (Klio, 310 str.) ispisuje svoj život ponajmanje govoreći o sebi, osvetljavajući savremenike sa kojima se susretao i svirao. Iskrsava Beograd bez trunke bljutave nostalgije, koja je uvek pomalo nesvesno sužavanje minulih događaja. Sećanja na međuratnu varoš koja je pripadala Evropi, godine okupacije i sviranja u programu Zender Belgrad, a potom probijanje kroz rigidnost posleratnog, preuzetog boljševizma. Poput Mihiza, Simić stvara autobiografiju o drugima. To se tako radi, gospodo.
