Izvor: Politika, 10.Dec.2013, 22:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nikad ne razmišljam o Evropi dok snimam
Filmska delatnost je već oslabljena krizom i nametima, a sada je dodatno srezana. Šta drugo mogu da kažem do da naša konzervativna vlada želi da istrebi španski film i kinematografiju
26. EFA
Berlin– Španska desnica nije nikada oprostila domaćoj kinematografiji što se 2003. glasno i jedinstveno suprotstavila ratu u Iraku, u kojem je Španija učestvovala pod konzervativnom vladom Hosea >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Marije Asnara, a od kako smo rekli „ne” ratu, španski film je postao crna ovca Narodne partije,govorio je još u oktobru legendarni Pedro Almodovar, upućujući tada španskoj javnosti otvoreno pismo u kojem je kritikovao vlast za sprovođenje rigoroznog plana za uništenje španske kinematografije.
Uoči nedavne svečane ceremonije dodele „evropskih oskara” u Berlinu, agencijskim izveštačima koji su ga sačekivali ispred hotela „Konkord”, između ostalog je izjavljivao i da je veoma teško prihvatiti mere štednje koje se nameću spolja, iz Nemačke, da su Španci potpuno drugačiji od Nemaca i da je Angela Merkel „Bergmanov lik, iako ja volim Bergmana”, da bi na samoj svečanosti, primajući nagradu Evropske akademije za film za evropski doprinos svetskom filmu, osuo paljbu po španskoj vlasti zbog užasne kulturne politike i poručio da nagradu posvećuje svojim sunarodnicima koje je nazvao žrtvama bezosećajne vlade. Sve sezavršilo prijemom na kojem su Španci „preoteli” žurku,satima temperamentno, srčano i emotivno igrajući i pevajući,predvođeni Almodovarom, bacivši u senku sve ostale zvanice i tradicionalno suzdržane nemačke domaćine.
Pedro Almodovar sa našim filmskim kritičarem Dubravkom Lakić (Foto: Augustin Almodovar)
U ekskluzivnom intervjuu za „Politiku”,vođenom u hotelu „Konkord”,trodnevnom zajedničkom domu evropskih filmskih stvaralaca i članova Evropske akademije za film, Almodovar je odgovorio i na pitanje zašto je na meti njegovih oktobarskih napada posebno bio ministar finansija Kristobal Montoro.
– Njegova je ideja da se poveća PDV na bioskopske ulaznice,što je dovelo do zatvaranja mnogih bioskopskih dvorana i gubitka na stotine radnih mesta. Montoro je ostao gluv na činjenice da će u Francuskoj PDV na bioskopske ulaznice sa sedam odstosledeće godine pasti na pet, da je u Italiji reč o 10, a u Nemačkoj o 11 odsto, dok je on kod nas to sa osam povećao na 21 odsto! Donete mere štednje su nakaradne, nisu postigle rezultat i danas u Španiji mi već govorimo o gladi. Što se tiče filma, ova godina je bila najgora u istoriji.
Zbog smanjenja budžeta za film?
I za film i za kulturu uopšte. Taj budžet se godinama smanjuje, a za narednu 2014. godinu je smanjen za još 14 odstou odnosu na 2013. U kojoj je već bio smanjen za 22 odsto. Filmska delatnost je već oslabljena krizom i nametima, a sada je dodatno srezana i šta drugo mogu da kažem do da naša konzervativna vlada želi da istrebi španski film.
Zaista mislite da je reč i o osveti?
Mislim da jeste, jer sukob tradicionalno levičarski orijentisanih filmskih autora Španije i današnje desničarske vlade traje još od 2003. i rata u Iraku i tada smo zaradili neprijateljstvo današnjih vlasti.
Kako se vi, vaš brat Augustin i vaša producentska kuća snalazite u vreme krize?
Mi već godinama za sve moje filmove radimo pre salesugovore (prodaja unapred, prim. aut.) sa našim partnerima i koproducentima i tako se snalazimo. Od tog novca snimim film i guramo dalje.
Osvojeni Oskari, nagrade EFA i festivalska odličja u tome vam pomažu?
Sve te nagrade znače, ali nisu promenile moj život niti moju karijeru, jer kod mene to tako ne ide. Nagrade su kao sportska takmičenja. Kada ih osvojiš srećan si, srećni su ljudi koji te okružuju i stanovnici zemlje u kojoj živiš. One su uvek zgodan povod za veliko slavlje.
Stalno se priča da ćete kad-tad snimiti film na engleskom jeziku?
Valjda ću to jednom uraditi, mada sam star da menjam jezik i kulturu. Ako se takav film desi, on će u svakom slučaju biti neka moja tipična priča koju će glumci pričati na engleskom.
Vi niste samo španski već i evropski filmski brend, Evropska filmska akademija se sa vama pravi važna, slavi vas nagradom za „evropski doprinos svetskom filmu”?
Počastvovan sam, ali imam u sebi neka podeljena osećanja, jer nisam siguran da se ja mogu smatrati tipičnim evropskim autorom. Nisam siguran da sam dobar primer za to. Da budem iskren, ja nikada ne razmišljam o Evropi ili ostatku sveta dok pišem scenarija ili snimam svoje filmove. Samo razmišljam o stvarima koje me okružuju, o tome šta vidim, šta mi smeta, šta volim a šta mrzim, na šta bih voleo da ukažem i svi moji filmovi jasno reflektuju moje korene. A imam ih dva. Jedan je La Manča, oblast u kojoj sam rođen, a drugi je Madrid u kojem živim poslednjih četrdesetak godina. Moji filmovi to svedoče, a tu je i moja mašta.
Ne razmišljate unapred o gledaocima van granica Španije?
Ne. Nekako sam uvek boravio i boravim u tom svom svetu i sa svojim korenima i gledaoci su to tako prihvatili. Često u mojim filmovima ima toliko lokalnih stvari, lokalnih izgovora i priča da tek kada odem van zemlje na neku premijeru ili festival pitam se da li će to strana publika razumeti. Kada sam sa „Cvetom moje tajne”,koji je uz „Volver” moj „najlamančijanski” film, boravio u Njujorku brinuo sam da li će ga publika razumeti,jer u njemu ima uzrečica koje bi mogla da razume samo moja majka koja ih je koristila. Razumeli su i smejali su se, što je bio dobar znak da Amerikanci ipak nešto znaju o mojoj zemlji i mom kontinentu. Ne želim da kažem da ja predstavljam moju zemlju i evropski kontinent, već da je u mojim filmovima predstavljen deo moje zemlje i mog kontinenta.
Možda je baš u tome tajna uspeha vaših filmova i vas kao autora, scenariste, reditelja i producenta, to što ne bežite od svojih korena?
Mislim da je za sve evropske autore važno, naročito za one mlade, da pričaju svoje priče iz svojih zemalja, o svojim problemima ili svojim radostima. Samo će tako biti prepoznati u Evropi i u ostatku sveta i samo će ih tako jednog dana nazvati i evropskim autorom.
Kako vidite budućnost evropskog filma, kakva je njegova perspektiva?
Mislim da svima treba mnogo snage, jer ekonomska kriza koja nas je sve zahvatila, izaziva mnogo netolerancije. Velike evropske produkcijske kuće su u problemu. Međutim, iako zvuči paradoksalno, kriza je izrodila mnoge nove talente koji sa izuzetno malim budžetom stvaraju izvrsne filmove. Pogledajte samo primer španskog crno-belog nemog filma „Snežana” Pabla Bergera, koji je rađen gotovo bez novca, a španski je kandidat za „Oskara” i nominovan gotovo u svim kategorijama za nagrade EFA.
Vaš film „Slučajni ljubavnici” osvojio je nominaciju za nagradu EFA u kategoriji najbolja evropska komedija, ali mi se čini da ono o čemu govorite u pozadini više je za dramu nego za smeh?
U pravu ste, to nije tipična komedija. Tu se samo komičnim sredstvima i metaforama slikaju španski problemi u ovom vremenu recesije kada je četvrtina radno sposobnog stanovništva bez posla, naročito mladih ljudi koji sada napuštaju zemlju. Upravo to je strašno i paradoksalno. Španija je godinama mnogo novca uložila u visoko obrazovanje svoje omladine, a sada ih tera od sebe, anulirajući sopstvenu investiciju. Ovo je i film o korupciji, berzanskim mešetarima, bankrotstvu i još mnogo čemu aktuelnom. Uvek se možete smejati realnosti, čak i kada je realnost tako mračna kao što je sada u Španiji. To je uvek zdravo, smejati se mukama. Tako manje bole.
Dubravka Lakić
objavljeno: 11.12.2013
