Izvor: Politika, 10.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nije lako imati trojke
UŽICE. – Rode su 2000. godine baš bile darežljive prema Užičanima. Donele su im tri trojke, jedne za drugim, u razmaku od četiri meseca. I svaki put sletale se u isti deo grada, u naselje Terazije. Najpre početkom januara u porodicu Milošević, pa u martu kod Misailovića, da bi krajem maja obradovale Nikoliće. Retkost kakva se širom sveta retko sreće.
Radost najbližih neopisiva, čestitanja sa svih strana, novinski napisi i TV storije, poruke o doprinosu natalitetu – sve >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << to trajalo je nekoliko dana. A onda je za roditelje trojki krenula nimalo laka svakodnevica: period nespavanja, uvećanih troškova, stalnog snalaženja, očiju uprtih u pomoć bližnjih.
Sada su ove tri trojke već šestogodišnjaci, novi predškolci, svi zajedno u istoj grupi užičkog vrtića "Zeka", simpatične i mudre glavice. A njihovi roditelji, koje smo posetili, ističu da je odrastanje trojki naporan i trnovit put, koji ne poznaje slobodno vreme.
Bračni par Milošević, Dragana i Saša, ona profesor engleskog u ovdašnjoj ekonomskoj školi, on šef kontrole potrošača u "Elektrodistribuciji", prvi su iz ovog terazijskog "trija" dobili trojke. Rodili su im se 6. januara 2000. godine dečaci Krsman i Luka i devojčica Iva.
– Odmah po izlasku iz porodilišta nastupile su velike obaveze, u žestokom ritmu. Spremati hranu, peglati pelene, raspremati, danonoćno dežurati. Noću se na tri sata bude, i to svi u različito vreme, spavanja nam nije bilo šest meseci. Da nije bilo pomoći baba i deda, pa i jedne tetke, ne znamo kako bismo uspeli – sećaju se Dragana i Saša.
– Bila je to sjajna "dijeta", za dva meseca kad su se rodili smršao sam 16 kilograma – veli, uz osmeh, Saša, koji se poslednjih godina školi posvetio, fakultet završava. Tek sedmi mesec po rođenju mališana te obaveze su malo smanjene, počeli su da spavaju noću. Ali, sledio je novi nalet – kad su prohodali. Valjalo je trčati za svima, da se ne povrede.
– I sve to u dvosobnom stanu od 56 kvadrata, vlasništvo mojih roditelja, u kome je, osim nas petoro, uvek živelo još dvoje, ili stariji brat ili moja sestra sa detetom. I sve uz velike troškove. Odgajati trojke košta, a naše plate nisu velike. Ispočetka bilo je pomoći rodbine, prijatelja, dobrih ljudi, oko pelena, odeće, obuće. Ubrzo, međutim, sve se svelo na naše zarade i pomoć od penzija baba i deda. Od opštine ništa. Samo kad su se rodili dato nam je tri hiljade dinara i po knjiga deci. Zato, apeli i priče o potrebi rađanja, o društvenoj pomoći ovde ostaju samo na rečima – kaže Dragana Milošević, dodajući da su deca ipak najveća sreća i da je najvažnije da srećno rastu i da su zdravi.
Slična priča je kod Misailovića, oca Srđana i majke Milene, koji od 27. marta 2000. imaju Martu, Isidoru i Ognjena. Pre toga rodila im se kći Jovana, koja sada ide u sedmi razred. Četvoro dece, puna kuća radosti – i obaveza.
Srđan radi kao mašinovođa na železnici u Užicu. Milena je završila srednju školu, ima zvanje tehničara za upravne poslove, ali uprkos silnim naporima, ni u 38. godini još nema stalni posao. Majka četvoro dece godinama radi preko omladinske zadruge, ne bira poslove, ne izbegava ni fizičke. Samo da zaradi za porodicu. Uzalud je minulih godina obijala pragove, bila i kod opštinara, tražila stalni posao.
– Htela sam da radim i kao čistačica, samo da me zaposle. Govorila sam da imamo četvoro dece, da sam rodila trojke. Nije vredelo. Pisala sam i Narodnoj kancelariji u Beogradu kad sam čula da svi roditelji trojki u Beogradu dobijaju godišnje po 65.000 dinara, pa pitala zašto mi u Užicu ništa ne dobijamo. Od užičke opštine nikad ništa nismo dobili – žali se Milena, dok trojke kraj nje, sa igračkama u rukama, upravo tada pažljivo prate na dnevniku RTS-a prilog o sebi i drugarima iz vrtića.
Jedina društvena pomoć, dodaju Misailovići, stigla im je od železnice. Imali su najpre tesan jednosoban stan i u njemu je živelo njih šestoro i Milenina majka. Kad su se trojke rodile, Srđan je morao da spava na dušeku u trpezariji. Železnica im je za ovaj mali dala veći stan, trosoban od 86 kvadrata, u kome, evo, već pet godina žive.
Kad je reč o podizanju dece, kažu da im je bilo veoma naporno, i fizički, i materijalno. Baka im je pomagala radom i svojom penzijom, a Milenu, kako kaže, nije bilo sramota da pozajmi od rodbine i poznanika odeću, obuću, krevetac za potrebe svoje dece.
– Porodica koja ima trojke uvek je u obavezama, na slobodno vreme zaboravlja. Evo, prvi put ove godine išli smo na odmor, trojke su tek sada videle more – pričaju naši sagovornici i dodaju da se sve minule teške stvari ipak brzo zaboravljaju, a da je roditelj pre svega srećan kad deca napreduju.
Trojke su 2000. godine, 29. maja stigle i u porodicu Nikolić. Mami Aleksandri koju svi znaju kao Sanja, diplomiranom inženjeru građevine, zaposlenoj u užičkim "Putevima", i ocu dr Draganu zvanom Gane, stomatologu, rodile su se devojčice Eva, Mia i Ina. I Nikolići su, naravno, zapamtili nespavanja noćima po rođenju trojki, kao i veoma važnu pomoć Sanjinih, a naravno i Draganovih roditelja, u čijoj porodičnoj kući žive.
– Najteža je faza kad deca prohodaju, kad svaka na svoju stranu ide. Ipak, kako vreme odmiče, fizički je lakše, ali se troškovi povećavaju. Suprug i ja mnogo radimo, trudimo se da im priuštimo što je osnovno. Najveća pomoć je vrtić, tu su pre podne i to nam dozvoljava da se posvetimo poslu. One su živahne, imaju mnogo energije i posvećenost njima je maksimalna. Uostalom, harmonija u porodici, umerenost u vaspitanju, ljubav, sloga i pažnja su najbitniji za normalno odrastanje dece – kaže Sanja Nikolić, dodajući da su trojke uglavnom samostalne, razvijaju se između sebe i nisu razmažene.
Ni za porodicu ovih trojki nikad nikakve novčane podrške društva nije bilo. Roditelji isključivo svojih prihodima podižu decu, a jedina i važna pomoć, kaže majka trojki, jeste što postoji vrtić.
[objavljeno: ]
