Izvor: Politika, 24.Nov.2013, 11:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nije jasno o čemu će svedočiti Sonja Biserko
Sud pravde će se držati stava Haškog tribunala da je u Hrvatskoj bilo žrtava, nepravdi, zločina, ali da to ne dostiže prag genocida
Biti svedok, naravno, nije po sebi neko delo protiv države. Ono što je ovde meni malo neobično je sledeće – Sonja Biserko je dosledno bila protiv rata i to je nešto što valja i zapamtiti.
Istovremeno, kada je reč o suđenju za stvarne ili navodne zločine, onda su relevantna svedočenja onih koji su bili na neki način učesnici, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ili su bili počinitelji, ili organizatori, ili žrtve. Koliko ja znam, Sonja Biserko nije bila u takvoj blizini, nije bila ni žrtva, ni počinitelj, ni organizator.
Prema tome, ona teško može imati direktnih saznanja koja bi za Sud bila relevantna. I to je razlog zbog koga čovek može postaviti pitanje u čemu je relevantnost tog svedočenja.
Ona verovatno može da svedoči o atmosferi, o tome da je u Srbiji bilo dosta ljudi protiv rata, ali teško mogu da zamislim da ona ima saznanja koja se traže od jednog direktnog svedoka, kaže u razgovoru za „Politiku” dr Tibor Varadi, profesor međunarodnog prava i zastupnik Srbije u sporu s BiH pred Međunarodnim sudom pravde, komentarišući izjavu Sonje Biserko da je državni vrh Srbije pustio informaciju da je ona svedok Hrvatske u ovom sporu.
Gospođa Biserko je uputila oštre kritike na račun medija, pa i našeg lista, zbog objavljivanja da je na listi svedoka. U pravilima Suda nigde ne piše da su imena svedoka tajna?
To nije neka posebna tajna, ali formalno do usmene rasprave taj postupak nije javan. Svi podnesci, a među njima i podnesci o svedocima, u načelu nisu za javnost. Tek posle usmene rasprave se to menja.
Zašto su svi pravnici tako kategorični da se ne može dokazati genocid u Hrvatskoj?
Nema nikakve sumnje da je u Hrvatskoj bilo i ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti. Međutim, pošto Međunarodni sud pravde nema neki svoj istraživački metod utvrđivanja činjenica, on se prirodno oslanja na druge istraživačke metode, pre svega na Haški tribunal. To je nekako i logično jer su i instrumenti i sredstva Tribunala mnogo bliža tom istraživačkom poslu, dok se MSP više bavi pravnim pitanjima. Naravno, i Sud pravde ima u načelu mogućnost da utvrdi nešto što Tribunal nije utvrdio, ali dosadašnja praksa nije išla u tom pravcu.
Dakle, ovaj sud će se pozivati na presude Haškog tribunala?
To će biti glavni oslonac. A Haški tribunal za zločine u Hrvatskoj ne da nije osudio nego nije ni optužio nikoga za genocid. U Bosni je bilo oko pet-šest optužbi za genocid, osuđen je general Radislav Krstić i videćemo šta će biti još s Karadžićem i Mladićem. Zato je malo verovatno da Sud pravde nađe ne samo da ima razloga za optužbu nego i za osudu za genocid.
U presudi po tužbi BiH piše da je u Srebrenici „postojala specifična namera da se uništi zaštićena grupa, bosanski Muslimani”. Ako je već tako Sud definisao genocid, kako se ne može napraviti paralela između tog etničkog čišćenja i etničkog čišćenja Srba u Hrvatskoj tokom akcije „Oluja” ili u Medačkom džepu?
Bila je prilika da Haški tribunal tu nešto učini, ali nije. Dodao bih i to da je za genocid neophodan elemenat namera. To zaista nije lako dokazivo. U Hrvatskoj je i po podacima UN bilo više stotina hiljada Srba koji su morali da napuste zemlju. Međutim, vrlo je visoko postavljen prag za genocid i biće teško dokazivo da je to bilo s genocidnom namerom etničkog čišćenja. Pogotovo je teško zamislivo da bi MSP, ako Haški tribunal nije nekoga ni optužio, a kamoli osudio za genocid putem etničkog čišćenja, sada to učinio.
Kako je u Srebrenici dokazano da je postojala ta namera? Da li je to možda delom i zbog pritiska međunarodne javnosti, neke klime, atmosfere koja je stvorena? Koliko takve stvari mogu da utiču na odluku da je na jednom mestu bilo genocida, a na drugom ne?
Strahote Srebrenice su dobile izuzetno veliku međunarodnu pažnju, to je verovatno najveća, od brojnih tragedija, kada govorimo o broju žrtava. Istina je i da utvrđivanje namere za genocid nije nešto što se zasniva na jednoj jednostavnoj logici, jednostavnom slaganju kockica. To su dosta osetljive, fleksibilne kategorije tako da je moguće da u izvesnoj meri utiče i publicitet. Kada je reč o nameri, to je teško utvrditi egzaktno, to se utvrđuje na osnovu pokazatelja.
Kada je reč o sporu sa BiH utvrđeno je Srbija nije ni vršila niti pomagala nedela s genocidnom namerom.
Ali je utvrđena genocidna namera nekih bosanskih Srba?
Da, utvrđeno je da je general Krstić imao genocidnu nameru.
Ali je zato taj isti Haški tribunal oslobodio Gotovinu i Markača?
I to je tačno. I posle toga je zaista teško zamislivo da bi Hrvatska bila osuđena za genocid.
Da li postoji bilo kakva satisfakcija za srpske žrtve u „Oluji” koju bismo mogli da dobijemo u MSP-u?
To je vrlo teško pitanje. Moguće je da Sud pronađe da su počinjeni zločini i prema Srbima i prema Hrvatima i da zaključi da to nije dostiglo razmere genocida. Biće, pretpostavljam, utvrđeno da je bilo žrtava, nepravdi, zločina, ali da to ne dostiže prag genocida kako to predviđa Konvencija o genocidu.
A možemo li da se nadamo da će negde u presudi pisati da je bilo etničkog čišćenja u Hrvatskoj i da se možda za Hrvatsku, kao što je za Srbiju u sporu sa BiH, kaže da nije sprečila, a mogla je da spreči etničko čišćenje?
U sporu s BiH zaista je utvrđeno da Srbija nije preduzela sve što je mogla da spreči genocid u Bosni i Hercegovini. Kada je reč o tužbi i protivtužbi u sporu s Hrvatskom, takva je konstatacije teško zamisliva jer takva konstatacija dolazi u obzir samo ako je utvrđen genocid. Ako nije utvrđeno da je izvršen genocid, ne dolazi u obzir ni konstatacija da nisu preduzete sve mere da se genocid spreči.
Da li u presudi mogu da se posebno naglase neki zločini poput onih u „Oluji”?
Teško je zamisliti da na kraju bude odluka koja bi jednu stranu ostavila neobeleženu, a drugu obeležila. Možda neće biti korišćeni isti izrazi i kvalifikacije, ali ne verujem da bi se kvalifikacije nedela odnosile samo na jednu stranu, a druga bila samo žrtva. To je malo verovatno.
Dakle, iz ovog spora nijedna strana neće izaći kao pobednica?
Teško je reći kakve će biti komparacije. Za mene bi bilo veliko iznenađenje ako ne bilo negativnih kvalifikacija i za jednu i za drugu stranu.
U kontratužbi Beograd se poziva i na genocid nad Srbima u Drugom svetskom ratu. Koliku težinu može imati taj istorijski presek odnosa između Srba i Hrvata?
To može da bude element istorijskog uvoda. Vrlo često se u pravničkim izlaganjima koriste paralele i time se pomalo stvara atmosfera, ali to ne može biti povod za osudu jer Konvencija o genocidu nije retroaktivne prirode. Za vreme Drugog svetskog rata još nije postojala Konvencija o genocidu, doneta je 1948. godine, a stupila je na snagu januara 1951. godine. Prema tome, zločinima se može suditi, ali se ti zločini ne mogu kvalifikovati kao genocid ako se izvršeni pre stupanja na snagu Konvencije. Ni sud u Nirnbergu nije kvalifikovao nacističke zločine kao genocid.
Dakle, Jasenovac će ostati nekažnjeni zločin?
To je ostavljeno istoriji. Bilo je individualnih osuda, tako da nije bilo sve nekažnjeno, ali država Hrvatska se ne može za to goniti za genocid ako je reč o delima pre stupanja na snagu Konvencije.
Da li će Sud istovremeno odlučivati i po tužbi i po kontratužbi, hoće li to biti isti proces?
Koliko ja znam, to će biti spojeni postupci. Usmena rasprava će se baviti kako tužbom tako i protivtužbom. Najverovatnije će biti doneta i jedinstvena odluka jer su spojeni događaji, svedoci, materijali, reč je o istim godinama…
Na povlačenju tužbi više insistira Beograd, a slično je bilo i kada je BiH tužila Srbiju za genocid pa se tako predlagalo da Srbija izgradi džamiju Ferhadija u Banjaluci u zamenu za odustajanje od tužbe?
Bilo je pregovora da se sa obe strane učine neki gestovi, da Srbi sagrade nešto što je porušeno Muslimanima, a druga strana da sagradi nešto što je porušeno Srbima. To je trebalo da bude prvi korak u pravcu sporazumnog rešenja. Ja sam pre deset godina razgovarao u Atlanti s predsednikom Džimijem Karterom i on je vrlo radio prihvatio da bude posrednik kako bi se došlo do vansudskog rešenja s BiH i s Hrvatskom. Njegov uslov je bio da to traže sve tri strane – i SRJ, i BiH, i Hrvatska. Međutim, do toga zajedničkog obraćanja predsedniku Karteru nije došlo. Ja sam oduvek bio mišljenja da ovi sporovi, kolektivna odgovornost, ne vode u dobrom pravcu. Sam spor će pomalo uskovitlati strasti jer će advokati, dokazujući da je bilo genocida, morati više da dodaju nego oduzimaju. Međutim, mislim da će uravnotežena presuda na kraju ipak smiriti strasti. Saša Obradović koji vodi srpski tim je kompetentan i ne spada u one ljude koji patriotizam mere po tome ko je glasniji nego po tome ko je pametniji.
Prema nekim informacijama ranije ste se upravo vi zalagali da Beograd podnese protivtužbu? Šta se to promenilo?
Ja nisam imao veze s protivtužbom, to je pogrešna informacija. Učestvovao sam u sporu samo u fazi nadležnosti, tada je postojala samo hrvatska tužba, i pošto je doneta odluka o nadležnosti ja nisam više bio u tom predmetu.
Najs nije mogao da nudi nagodbu Radetu Markoviću
Prema tvrdnji Radeta Markovića, bivšeg šefa DB-a, on nije pristao na nagodbu s tužiocem Haškog tribunala Džefrijem Najsom u zamenu za oslobađanje od krivičnog gonjenja u Srbiji. Naše informacije govore da to nije tačno. Da li je moguće da Haški tribunal ponudi nekome takvu vrstu nagodbe, ima li ovaj sud primat nad domaćim pravosuđem?
Haški tribunal može da nudi nagodbu svedoku saradniku samo u odnosu na postupak pred Haškim tribunalom. Srpsko pravosuđe je ipak nezavisno. Najs može da nudi nagodbu nekom svedoku samo u vezi s postupkom koji je protiv njega pokrenut pred Tribunalom.
A da li bi naša pozicija pre Sudom bila otežana ukoliko bi se u dosijeima koje poseduje Marković nalazilo nešto inkriminišuće po Beograd?
Ja ne znam ništa o tim dosijeima, to nije moj svet.
Jelena Cerovina
objavljeno: 24/11/2013
