Izvor: Politika, 28.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ni reči o politici
Televizijska putanja od Miroslavljevog jevanđelja do Lepog Džonija
Za kratko vreme, toliko toga se sručilo na glavu slomljenog TV gledaoca. Događaji se nižu neuhvatljivom brzinom, od njih se ne može pobeći niti je uputno ignorisanje. Televizija je kao bombarder u neprestanim naletima. Kako izdržati, kako preživeti. Samo očuvanjem zdrave pameti i sigurnim baratanjem daljinskim upravljačem. Zato, na početku obećanje, u ime duševnog zdravlja, o politici ni reči. Pod >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << uslovom da se ne polazi od premise da je sve politika"
Onda, o čemu? Samo o temama koje ne podižu pritisak, ako takve postoje"
O Miroslavljevom jevanđelju i jednočasovnom igrano-dokumentarnom filmu „U početku beše reč” reditelja i producenta Boška Savkovića, prikazanom na Drugom programu RTS-a u utorak posle podne. Film je već obišao neke festivale, bio nagrađivan, stigao je i na televiziju, s razlogom. Trilerski uzbudljiva priča o tome kako je nastao najveći i najznačajniji spomenik srpske pismenosti iz 12. veka, sveta knjiga na kojoj je utemeljen manastir Hilandar i pravoslavna relikvija. I ne samo kako je nastao, nego šta se sa jedinstvenim rukopisom među jevanđelistarima događalo od nastanka do današnjih dana i upisa u Uneskov registar „Pamćenje sveta”. Kako je čuvan, premeštan, skrivan, zaboravljan i ponovo otkrivan.
Ma kakav „Da Vinčijev kod”! Den Braun bi skakao od sreće da mu je u „kuću inspiracije” dopala ova autentična, viševekovna, istorijska hronika o kulturno-umetničkom blagu čija je nevoljna, nepoznata i, povremeno, skrivana sudbina podstakla Boška Savkovića da snimi film „U početku beše reč”. Šteta što ovaj projekat nije dobio adekvatan tretman ni u fazi pripreme, a ni u eksploataciji. Prikazivanjem na kanalu javnog servisa, delimično se ispravlja ova nepravda. A posle svega, možda će biti i nekih reakcija na ono što je izrečeno o novcu, navodno, izdvajanom za konzervaciju Miroslavljevog jevanđelja. Miriše li to na politiku ili je reč o nečem drugom?
Holivud i druge opsene – Ko je pomislio da zbog štrajka scenarista, stvarno, neće biti dodele Oskara, priznanja američke filmske akademije, ili je mlad ili nepopravljivo naivan.
Pravimo se naivni, sve je rešeno u poslednjem trenutku i u atmosferi napetosti, ali je bilo dovoljno vremena da holivudske lepotice nabave raskošne haljine za ovu priliku, sa potpisima izvikanih modnih kreatora. A baš smo se bili zabrinuli"
RTS je na Prvom programu prenosio svečanost iz Holivuda u noći dodele, a skraćena verzija prikazana je sutradan na Drugom programu. Filmofilima su pomagali prevodioci, to im je posao, izdržljivi i prilježni u prevođenju onih čuvenih govora – zahvalnica koji, bez izuzetka počinju sa: hvala svim saradnicima, mami što me je rodila i porodici koja me trpi"
Ipak, nije sve bilo kao prethodnih godina, razdragano, slavodobitno, opsenarski. Kao da je bilo manje glamura, nekako svedenije, direktnije i ogoljenije. Bez velikih iznenađenja, sa primesama ravnodušnosti. Trijumfovali su filmovi koji žigošu ili afirmišu zlo i nasilje, što, takođe, govori o Holivudu, ali i svetu u kojem živimo. Ali, obećanje je i dalje na snazi, nećemo o politici"
Kao uvod u prenos dodele Oskara, prikazana je emisija Sandre Perović o Berlinskom filmskom festivalu gde su, između ostalih, bila predstavljena ostvarenja u igri za Oskara. Sandra Perović se suvereno kreće među filmskim zvezdama, sa nekima je, reklo bi se, u bliskim, novinarskim kontaktima. Izveštila se u konciznom izveštavanju za Dnevnik, vidi se da ume da koristi situacije da stigne do zaštićenih glumačkih veličina. I sama je, na neki način, postala glumica, u dovijanju. To je izgleda logičan sled profesionalnog razvoja.
„Karaoke” i Lepi Džoni – Ko peva zlo ne misli i ne bavi se politikom. Takav je Lepi Džoni, voditelj „Karaoka”. Zasluženo, Nikola Đuričko je pobrao veliku naklonost još dok je emisija išla na TV B 92. Evo ga odnedavno na TV Pink, u dobrom raspoloženju i sa novim muzičkim zadacima. Producentska kuća „Adrenalin” je promišljeno odustala od namere da mu traži pomoćnicu. Jeste, možda, napornije za njega, ali on je najbolji kad ga puste da se razmahne, da sam vitla po muzičkom podijumu.
Ovaj tip emisija ima svoju publiku, tu nema nedoumica. Ali, kako se čini, „Karaoke” mogu lako da padnu u zamku samoponavljanja sa vraćanjem na iste, gostujuće ličnosti, što baš i nije zabavno, bez obzira na to koliko gosti bili talentovani i spremni da sa gledalištem (i sponzorima) podele radost podsećanja na muzičke hitove. A to je već pitanje uređivačke politike, zar ne.
Branislava Džunov
[objavljeno: 29.02.2008.]
